Kad nemaš svoje, onda bar lomi tuđe

Htela sam još sinoć da pišem o ovome, ali sam bila svesna da zbog osetljivosti teme mora da biram reči pa sam, u stisci s vremenom, - ah ta zimnica, pisanje odložila za danas. I opet sam u stisci s vremenom, ali hoću da progovorim pa to ti je. I muka mi je više od toga da ćutimo, uvek da ćutimo, jer postoji opasnost da onim što kažemo povredimo nekoga ko se prepozna... i zato su uvek oni koji rade loše, čine zlo, varaju, lažu, kradu, maltretiraju... glasniji od nas ostalih.



U ovom tekstu ne mogu se prepoznati časni ljudi. Odnosi se na nečasne, na one koji  nisu naučeni i koji ni svoju decu ne vaspitavaju da poštuju druge ... i tuđe. Nije, dakle, reč o onome ko je, željan svega, pružio ruku da ubere tuđu jabuku, kajsiju, trešnju... već o onima koji nisu baš od tih koji nemaju, a ruku pružaju svaki dan i svaki čas. I svuda, a uvek u tuđe. I ne samo ruku, nego obično ponesu kese, torbe, džakove... I lome. Lome granje bezdušno, kako to može samo onaj ko ne zna kako je to saditi, negovati, zalivati, kositi travu, podrezivati, zimi od mraza i leto od takvih lopova čuvati. Ko nikad ništa nije  steko, niti će.
Te tako, ako se  neko ko za sebe misli da je častan, prepozna, neka se preispita još jednom.

Nikad se nisu i nikad se neće razumeti onaj koji je sadio (ili gradio) i onaj koji nije. Onaj čiji je neki predak, daleki pra... koga i ne pamti ili deda koga pamti, otac, ili možda i on sam, štedeo i svaki dinar obrtao po pet puta pre nego što ga potroši pa umesto u provod, skup nameštaj, nova kola, u lagodniji život, samo bez stresa i bez te puste štednje, možda, kupovao... plac, baštu, vikendicu, njivu... pa na tom parčetu zemlje zasadio  neku voćku. I onaj ko je možda živeo od jutra do sutra, bez mnogo sekiracije i ekonomisanja kad se ima ili je zadovoljio dušu, i svoju i svoje porodice, pa se pružao u granicama svoga gubera ali nikad sa idejom da negde nešto pritegne, da malo uspori, da ide peške ili prevozom tamo gde se može, umesto da ne izlazi iz auta, da možda ne kupi taj auto nego da za te pare kupi nešto trajnije od hrpe metala koja već vredi duplo manje izlaskom iz salona. Onaj, kome je danas ostalo jedino to da se hvali kako je nekada "za jedno letovanje trošio toliko da je mogao da kupi njivu, ali ne žali), a danas zaviruje reko komšijinog plota i kaže mu : "Lako je tebi, ti imaš... baštu, njivu, vikendicu, drvo u dvorištu...". I da su mu za sve - drugi krivi. Ali nikada nije zasadio ni jedno jedino drvo, ni jedan cvet.

Dete odraslo u porodici gde se jednako poštuju i taj dinar, veliki kao kuća, i to drvo, i ta bašta i ta njiva, nikada neće otići u tuđe dvorište, u tuđu baštu, na tuđu njivu, da se tamo bahati, da bere neuzrelo kako bi se time gađalo sa drugarima ili ciljalo u desno rame slučajnog prolaznika, recimo. Jer to dete zna koliko je truda i muke potrebno ne samo od proleća do jeseni da taj plod poraste i sazri, nego i da se sve to stekne. Ako i otkine tuđe, otkidaće komad-dva, ali ne tako bahato da odjednom na zemlju srine više nego što je ubralo. I ne lomeći grane. Jer je naučeno, jer je vaspitano da ceni i to svoje što je neko pre njega stekao i to tuđe, koje je takođe neko - stekao.



Pretprošle noći trojica huligana kruškama iz dvorišta jednog komšije bombardovali su prozore drugog komšije. Na svu sreću, ništa nije polomljeno. Na jednom prozoru bile su roletne, a drugi je bio otvoren pa su kruške završile iza frižidera u kuhinji.

Na svu sreću, i svoju i trojice tih hulugana, komšija ih nije stigao. Ko zna šta bi uradio, da jeste, s onom metalnom štanglom koju je dohvatio kada mu je adrenalin udario u glavu, posle stresa koji je čitava njegova porodica doživela pred ponoć. Pritom, napominjem da nije incidentna osoba i da ga nikada u životu nisam videla tako uznemirenog. Činjenica da živi u kući sa četiri ženske osobe, majkom, ženom i ćerkama, onima koji žele da shvate, biće dovoljno opravdanje za dodatni adrenalin koji poteče u čoveku u ovakvoj situaciji.

Juče smo saznali da priča ima uvod i razradu, a nije isključeno da će doživeti i epilog. Samo se još ne zna kakav.

Ti isti huligani nedavno su napali komšinicu u čijem dvorištu su brali te žalosne, još nedozrele kruške. Komšija koji je sada napadnut tom prilikom ih je razjurio, braneći komšinicu.

Ovo gađanje njegovih prozora kruškama iz tuđe bašte je bila njihova osveta komšiji. I komšinici.

Ne verujem da su bili svesni i toga, ali je ovo istovremeno bila i njihova lekcija svima nama, poruka da gledamo svoja posla i da se ne mešamo u njihove vandalizme, kakvi god da su. Inače i u našoj kuhinji može da se pojavi neka kruška u glovo doba noći. A između kruške i kašikare - pa, i nije tako velika razlika.

Dečaci, kaže komšija, tinejdžeri, posle ovoga verovatno su otišli svojim kućama. Ili kod jednoga od njih, da se smeju komšiji koga su ovako opomenuli i "kaznili" i da smišljaju nove pakosti.

Ne znam šta su radili njihovi roditelji u to vreme. Da li su ih pitali šta rade, pa su u ponoć tako zadihani i oznojeni - ako su i otišli odmah svojim kućama. Ne znam ni da li se uopšte i pitaju šta im deca tog uzrasta traže u gluvo doba noći, dok oni jadikuju nad svojom sudbinom i ne pokušavajući da se pokrenu iz fotelje koju su nasledili od roditelja.



Da se razumemo. Ima sirotinje. Ali, verujte mi, lično sam se uverila u to, sirotinja nisu oni koji vandališu po tuđim dvorištima i voćnjacima. Ovi, o kojima je reč, to su bahati, nevaspitani, nekulturni i bezobrazni sinovi verovatno istih takvih roditelja. Oprostite na ovim rečima, ali je činjenica da je tako.

Jednom je, kao mali, sin jednog komšije brao naše zelene smokve i bacao ih na asfalt. Samo sam ga zamolila da više ne bere dok su zelene, a da posle, kad budu zrele, bere smokve do mile volje. Postideo se i nikada više nije otkidao ni jednu jedinu smokvu, ali je njegova mama dobila dve kese pune smokava sa objašnjenjem da su njegove. Vaspitano dete, kojem je bilo dovoljno reći samo jednom. Sada je već divan mladić.

Pre nekoliko dana moj otac je posmatrao čoveka koji bere i jede orahe na našoj njivi. Kada je ovaj počeo da rasklapa kesu i da je puni orasima, približio mu se govoreći:" A, ne, ne u kesu!". Znate li šta mu je ovaj odgovorio?

- Pa ja ne mogu vde da jedem i zato sam hteo da naberem pa da jedem kod kuće.

Očito je zaboravio da se najpre najeo pa tek onda počeo da bere za u kesu.



Obrasmo orahe poluzelene. Ono što otesmo od ovakvih lopova. Da smo čekali da bude zreli, ništa nas ne bi ni stiglo. Kao lane, kada su nas pretekli ovakvi, čija je kao po dogovoru, uzrečica: " Pa šta oćeš, ja sam nabrao samo jednu... šaku, kesu, torbu... gle koliko imaš".

I za kraj, da zapržim sve rečeno.

Drugi komšija je otišao na selo, da obere šljive koje je nekoliko godina ranije zasadio. I čitavo ovo vreme obrađivao voćnjak, nadajući se da će ispeći  veću količinu rakije, jer je baš dobro rodilo. Nije žurio, misleći da nema razloga da žuri s berbom.

Jednog jutra obrana mu je bar jedna tona šljiva.

- Mislio sam, ajd, nabrao je kolko je nabrao, imaće i za mene, pa sam se nešto zadržao i nisam otišao sledećeg dana da berem. Kada sam otišao ponovo, konstatovao sam isto - obrano je šljiva bar za još jednu tonu.

I znate kako je shvatio ko ga je ojadio?

Dvojica njegovih seljana se odlazili u berbu, dok je treći njega zagovarao. Komunicirajući sve vreme sa njima mobilnim telefonom. Kad su mu javili da će "doći kod njega za 15 minuta" i on otišao, komšija je već bio svestan toga kakva ga slika čeka u voćnjaku.

Znam da ovo pričom neću postići ništa. Oni koji pruže ruku da uberu tuđu muku, bez ikakvog blama i smatrajući da na to imaju puno pravo, neće se posle ovoga zaustaviti.

Možda će, samo, neki častan roditelj povesti računa o tome šta mu maloletno dete radi u ponoć  u tuđem dvorištu.


ilustracije su sa Fejsbuka

Follow by Email