Ponekad, kad tražiš od života - ništa


Ponekad tražimo previše od života.
I on nam to da, bez rezerve i bez zadrške pa se pitamo čime smo to zaslužili.
Nije li fatamorgana, pitamo  štipajući se za obraz i bojeći se da ne ureknemo dobru sreću.


Ponekad od života tražimo tako malo. A on nam ni to, tako malo, ne da. Pa se pitamo čime li smo to zaslužili lošu karmu, od kojeg kolena vučemo porodično prokletstvo i kakvim vetrovima da rasteramo zle oblake nad sobom.


Ponekad od života ne tražimo baš ništa. I on nam to i da. Jedno veliko ništa uvijeno u oblandu iluzija, u pocepani celofan ignorisanja sopstvene duše, u veliku mašnu od praha i magle.

Kad se osvrneš iza sebe, kad pogled uperiš ispred sebe i kada vidiš sebe sada, shvatiš da je najpogubnije to, ne tražiti. Ni mnogo, ni malo, ni dostižno ni
nerealno i daleko. Ni jeftino, ni skupo. Ni gram, ni vagon.

Kad se svede računica, ispada da je umesto ništa uvek bolje tražiti - nešto.

Pa i ako ne dobiješ, barem znaš šta ti se ne da.






ilustracija je s Fejsbuka

Follow by Email