Neću da se mešam...

Poslednji zločini nad ženama (za manje od dva i po meseca ubijeno ih je u Srbiji ukupno 12) aktuelizovali su temu "nasilje nad ženama, u porodici, od strane muževa, partnera, srodnika"... Počinje,konačno,  sve glasnije da se govori o svemu što ovakvim tragedijama  prethodi. Ponavljaju se priče, svima nama nažalost jako dobro znane, o zatvaranju ušiju i očiju  uporedo sa zatvaranjem prozora i vrata, kako se ne bi čuli jauci, plač, udarci, vika i cika ... iz susednog stana, dvorišta, kuće.

Sinoć sam pročitala ovaj tekst, jutros se nadovezala nova vest, i besmisleno bi bilo da ponavljam bilo šta od ovoga rečenog u njemu. Jedino mogu da dodam- nisu baš svi iz grupacija prozvanih negativni likovi ovih žalosnih priča. Juče sam, recimo, slušala jadanje prijateljice koja je proteklog vikenda nastojala da izleči svoju dušu i svoj um od strahota koje preživljava njen "klijent, stranka,štićenik", ali i od istovremene nemoći pred organima koji bi trebalo da su produžena ruka države i zakona u rešavanju  problema nasilja u porodici.


-Došlo mi je da urlam, kaže, od muke, zbog toga što ništa ne mogu da učinim kako bih ih naterala da rade svoj posao i poštuju propise jer za njih uvek važi neka rupa u zakonu kojom pravdaju svaku svoju pogrešnu odluku. Najčešći izgovor je "nije se desilo...". A onda kada se "desi",  onda kada postane kasno, onda i nije važno što ću se među prozvanima naći i ja kao pripadnik socijalne službe, nego me razjeda to što neću moći da živim od osećanja krivice- jer sam znala, a ništa nisam uradila.

Dok se prisećam jučerašnjeg razgovora i njenog drhtavog glasa koji mi objašnjava kako je svoju muku za vikend lečila čak i trčanjem, ona koja prezire trčanje, kao po pokretnoj traci kroz sećanje mi prolaze primeri nad kojima su mnogi ljudi žmurili, a mnogi se i propisno obrukali. Nije reč, na svu sreću, o tragičnim posledicama takvog ponašanja u vidu smrti, ali je sve to što se dešava u našoj neposrednoj okolini zapravo atmosfera koja na kraju dovodi i do tog najtragičnijeg kraja.

Znam čoveka koji je suprugu pretukao toliko da je završila na operaciji, jedva ostavši živa posle vađenja uništene slezine i ne znam čega još. Dok su nju operisali on je otrčao do savetodavaca koji su ga za debele pare, po službenoj dužnosti svog zanata, naučili da ne izlazi iz bolnice dok ona ne ozdravi. Čitava njegova familija se angažovala na stvaranju idilične slike porodične sloge u kojoj se prebijanje desilo... ko zna kako. Klečao je pred njenom posteljom- bolje tu nego u zatvoru, da bi se na kraju  vratili njegovoj kući kao da se ništa nije desilo. Kuća koju su njeni roditelji gradili upravo za nju i danas je prazna, a on je u zatvoru iz nekih drugih razloga.

Znam čoveka kojem je prilikom prvog razvoda rođena sestra na sudu svedočila kako je on kupio celokupan nameštaj još pre svadbe, iako je kupljen tek posle sklapanja braka. Žena je ostala bez ičega, zadovoljna što je uspela da dete isčupa iz pakla. Tokom drugog  braka dotični je  otkupio  za po dvadesetak evra svoj ranije dobijeni i roditeljski stan, ali je druga žena bila pametnija pa je prilikom razvoda izdejstvovala jedan stan. Ne znam zašto i tada nije sestru naveo za svedoka.

Znam ženu koja je sa drugim suprugom, sa kojim se odlično slagala, počela gradnju kuće u kojoj je jedan sprat trebalo da pripadne njenoj ćerki, ali su se njegovi roditelji pobunili, uspeli da ih posvađaju i na kraju i razvedu, a uz pomoć lažnih svedoka uspeli su da ne dobije ni jednu jedinu ciglu od onih koje je ugradila u kuću. Svedoci...

Znam ženu koja je čitav  život platu davala svekrvi, koja je gazdovala imanjem, na ruke, a onda kada je porodični savet u sastavu muž, mama i tata, odlučio da je suvišna, nisu joj dali da iznese iz kuće ni šivaću mašinu, koju je kupila od svoje plate. Svedoci su na sudu takođe svedočili da je sve imanje i kuću, dograđivanu u međuvremenu, zapravo- prilikom udaje zatekla.

Znam čoveka kojem su rođeni brat i snaja prilikom razvoda bili svedoci da je sam stekao kuću građenu dok je bio u braku. Srećom, ona je imala svedoke koji nisu mogli, nisu želeli,  da lažu. I kojima je muževljeva porodica prestala da se javlja.


... I mogla bih ovako da nižem primere do ujutru, sve nalik jedan na drugi. Mogli biste i vi, sigurna sam.

Kakve veze ima smrt od ruku muža, ljubavnika, rođaka... sa  lažnim svedocima prilikom podele zajednički stečene imovine kod  razvoda?

Ima, i to ogromne veze.

Isto onako kako je "normalno" da muž, otac, brat... dignu ruku na ženu, ćerku, sestru,  "normalno" je i da žena bude uskraćena za svoj deo onoga što je stvorila u zajedničkom domaćinstvu. I da rođaci i prijatelji muževljeve porodice lažno svedoče na sudu. A kako stvari stoje, u ovoj zemlji se ne čini ništa da ni jedno ni drugo ne samo ne bude normalno, već da bude i kažnjivo. Pa velikim delom i to ima uticaj na odluku žene da trpi- ponižavanje, maltretiranje, vređanje, ugrožavanje života. Ako se okrene i ode, kuda će? Bez stana, sa bednom platom ili bez nje, uz opasnost da baš zato deca pripadnu ocu... žena jednostavno mora da pogne glavu. I da trpi. Dok joj nasilnik ne prekrati muke.

A šta je sa nama?

Šta je sa svešću i savešću svedoka koji lažu na sudu?

Šta je sa komšijama i rođacima koji znaju istinu ali ćute, da se "ne zameraju"?

Šta je sa svima nama koji ponekad čujemo vrisak žene i dece i kako se tresu i lome stakla u komšijskom stanu i srećemo komšiku s maramom oko vrata i dugačkim rukavima na plus 35?

Svi mi bismo da te probleme reši neko drugi.

Neću da se mešam. Oni će se sutra pomiriti, a ja ispadnem grbav.

Ne okrećem-o glavu, kada sretnem-o one koji su snaju uskratili za pripadajući joj deo imovine stečene u zajednici. Nema društvene, komšijske  osude, ni te porodice, ni lažnih svedoka, ni institucija koje im progledavaju kroz prste.

Svi mi bismo oplakivali žrtvu, naravno.
Onu, koja je možda i znajući za opasnost da upravo ovako prođe i da nema kud, koja možda ne radi ili prima minimalac, trpela do zadnjeg daha.

Svi mi bismo da presudimo zločincu- naravno, verbalno.
Ako on pre toga sebi sam ne presudi...

NEĆU DA SE MEŠAM.



Follow by Email