O romanu "Ćovek koji je znao sve" Igora Sahnovskog

"Plata nižeg naučnog saradnika, mada ništavna, ipak je bila dovoljna za život- ukoliko bi je isplatili na vreme. Ali o tome već niko nije sanjao.Svi su maštali o novom poslu ili, u najgorem slučaju, o tezgarenju sa strane. Zarad najmršavije dodatne zarade bili su spremni da se trgnu s mesta i odjure čak i u  drugi kraj grada, makar nakraj sveta.Nekada se činilo da u krajnjem slučaju uvek možeš da se zaposliš kao radnik u fabrici, A fabrike, čuvene po svojoj proleterskoj čvrstini, prve zapadoše u hroničnu distrofiju."


     Odavno mi se nije desilo da  čitanje neke knjige izaziva u meni dijametralno suprotna osećanja- da, s jedne strane, želim da ga privedem kraju što pre kako bih saznala rasplet, a s druge strane, da ono specifično uzbuđenje koje neko štivo izaziva u nama dok ga čitamo, navodi i na želju da ga ima što više između korica među kojima se odvija čitavo jedno bogatstvo događaja, čitav jedan niz sudbina i čitava jedna paleta likova.

"Čovek koji je znao sve", triler Igora Sahnovskog, ruskog picsa koji piše i poeziju, je upravo takva knjiga. Zanimljiva, od prvog do zadnjeg slova. Dok sam s ustreptalošću pratila radnju romana koji navodi na razmišljanje ne samo zbog večitog pitanja koje nas sve obuzima "...a šta je iza...", s posebnim uživanjem sam isčitavala rečenice Sahnovskog, komponovane u duhu omiljenih ruskih klasika, sa kojima ga već upoređuju. I kada jednom u mom sećanju izblede mnoge slike koje sam zamišljala tokom čitanja ove knjige, mislim da će me za knjigu samu vezivate ne njena tema sama, ne njeni junaci ili njen glavni junak, već u pravo ta- rečenica. Gotovo i da nema stranice na kojoj nisam obeležila po koju, filigranski isklesanu rečenicu koja je istovremeno i stil i mudrost i pouka i poruka.



Čovek koji je znao sve je Aleksandar Platonovič Bezukladnikov, stidljivi dečak iz učiteljske porodice, naučen da radi samo ono što je pravilno, nesnalažljivi, pomalo trapavi junak opisan u podnaslovu ovog teksta, kojem je sudbina dodelila ulogu tog svevidećeg. Obeleživši ga, time, ne samo kao osobu koja čak i u sobi bez prozora i biblioteke, može da čita, i postojeće i  uništene knjige, već i kao nekog ko zna da najava bolesti u vidu raka nije rak, već sasvim obična bezazlenost i gde se nalaze veliki novci i kako da ih pokupi. I to najčešće bez imalo muke, ako, recimo, ne računamo gađenje prilikom prolaska pored unakaženih leševa onih u čijim su rukama ti novci do maločas bili.

Bezukladnikov, taj stidljivi nesnalažljivi bivši radnik i bivši muž, koji posle neuspešnog pokušaja samoubistva usledelog zbog kraha na poslovnom i ljubavnom, na svakom životnom planu, može da vidi sve, postaje noćna mora svih onih koji saznaju za njegove moći. Nije umro, ali je zato sahranio svoju nemoć, svoju nemaštinu i svoj strah pred budućnošću, i pored toga što se svakodnevno susreće sa situacijama od kojih bi se običnom čoveku dizala kosa na glavi.

Omiljena meta obaveštajnih službi, pošto je "odigrao" svoje male uloge kod lokalnih tajkuna čija je gramzivost za vlašću prerasla njihovu gramzivost za materijalnim, omamljen i namamljen, prolazi pola sveta s lažnim dokumentima, dok ga prebacuju iz zemlje u zemlju, s kontinenta na kontinent. Slučajno ili ne, prva odrednica posle izlaska iz Rusije, avionom Jat Ervejza, mu je Beograd.

Odvratna je ta čovekova gramzivost za materijalnim i za moći, spoznaje Bezukladnikov dok vozi slalom i meandrira od jednog do drugog tajkuna, koji kao da su prepisani i precrtani sa ovih naših prostora. Odvratni su i oni sami, jednako kao i njihovi mali ljigavi  životi ispunjeni uništavanjem čoveka, najpre u sebi, pa i u svima oko sebe. Lukavost, podozrivost, zamke, potkradanja, potkupljivanja, ijsumnjičenja, provere, osvete...

A svi bi oni, kao i obaveštajci, dali sve da znaj ono što samo Bezukladnikov zna.

Dvoumila sam se između želje da vam ovaj roman približim što više i opravdane otrebe da vam otkrijem što manje. Inače, čemu i samo ovo pisanje o knjizi koju ne želim da vam prepirčam, već za koju hoću da vas zainteresujem. Ne samo zbog radnje i ne samo zbog njenog kraja koji ne iznenađuje mnogo, ali je ipak neočekivan, već, kako rekoh, i zbog stila pisanja, zbog rečenice, zbog "mirisa" ruskih klasika koje smo navili da volimo.

Knjigu je izdao Stylos Art, Umetnost dobre knjige, a njen prevodilac Dušan Patić je dobio nagradu za najbolji prevod ruske književne proze, ove godine.

Follow by Email