U ono vreme, kada sam još bila dete i kada sam zaista verovala u pretnje da će mi porasti rep ako pijem kafu pa sam samo radoznalo zavirivala u šolje starijih, bilo mi je čudno i nejasno o čemu to moja baba priča i po čemu procenjuje čoveka i to koliko je on ceni, kada kaže :“E, on je bio pravi gospodin i domaćin. I mnogo nas je poštovao. Taj nam u kuću nije ušao bez sto grama čiste kafe“. Pri čemu bi ovo čiiiiiiiiste izgovarala nekako svečanim tonom, s primesama očitog dostojanstva i ponosa svojstvenim onim domaćicama koje najbolje u kući čuvaju za goste, uvek u nekoj pregradi ormara imaju sakrivene rezerve za slučaj da oni dođu nenajavljeni „da se ne obrukam“, ali su svesne činjenice da način ulaska gosta u kuću svedoči i o njemu i o nama.
Tek, u mom
sećanju se zadržala činjenica da kafa može biti čista i... nekako drugačija.
Ne pamtim
kada sam popila svoju prvu kafu. Biće da je uvod u taj čin bio najpre prst
umočen u kafu, a zatim i po koji srk iz tuđih šolja, budući da je strah od repa
opadao s porastom broja mojih godina. Kafa je bila kafa i niko više nije ni
pominjao da može biti čista i... nekako drugačija.
Sama
inicijacija u svet ispijanja kafe odraslih, da sve ne bi bilo tako jednostavno,
ostvarivala se na malo bolan način- kafom, koju je sama
ispržila u rerni smederevca, baba napuni ručno mlinče za mlevenje kafe, tutne ti ga u ruke i ti onda vrtiš, vrtiš, vrtiš... i ruke počnu da ti trnu ali ti i dalje vrtiš,
sve dok se i poslednje zrno ne pretvori u prah. I onda piješ kafu,
ko veliki.
KRIZE, REDOVI, SUROGATI…
S naznakom prvih kriza koje su nam tada delovale tako tragično velike i strašne (jer nismo ni sanjali da nam stižu još strašnije i veće), suočili smo se s redovima, čini mi se najpre za kafu, zejtin i šećer. Prazni rafovi u radnjama aktuelizovali su priču o divki (biljka u narodu poznata i kao vodopija, cikorija ili gologuza, od čijeg korena se sprema takozvana sirotinjska kafa) i surogatima. A ja sam uživala poseban rejting među drugaricama, jer su kod mene kao retko kod koga mogle da piju autentičnu kafu. I to do mile volje. I po nekoliko puta na dan. Posebno tokom ispitnih rokova, kada je i te kako korisno to stimulativno dejstvo kofeina , skopčano s njegovim uticajem na budnost i koncentraciju. Surogati, zna se, nemaju fiziološka dejstva i pravu aromu kafe, ne sadrže kofein i eterično kafino ulje, pa im nije pomagala ni pojačana doza cigareta koje su, kažu, takođe imale pravi ukus tek uz pravu kafu.
A tek gledanje u šolju! Šta znaju surogati da li mi stoji “mlad momak izvečeri” , položeni ispit ili nova haljina, na dnu šoljice. Prave odgovore na ta pitanja, tada jedina od životne važnosti, davala je samo- čista kafa!
I tek tada je u mojoj svesti taj pridev vezan za kafu dobio pravo
značenje.
Zahvaljujući rodbini u inostranstvu koja se nije pojavljivala na
našim vratima bez ogromnog pakovanja od kila kafe (najmanje), ali i tome što
meni nije bilo teško da prilikom prolaska kroz grad odstojim i u po tri
reda ispred različitih prodavnica u koje je povremeno stizala kafa, u našoj
kući se nikada nije pila ni divka, ni mešavina ječma, raži i te cikorije, niti
kafa pomešana s bilo kojim surogatom.
Samo kafa kao kafa i... nikako drugačije.
Dolazile su
kasnije krize, redovno praćene nestašicama svačega, a kafa je gotovo uvek
bila na tom spisku. Ako bi rođaci iz inostranstva zatajili, tu je bila- Sofija.
Nama s juga, najbliže inostranstvo za nabavku svega onoga čega smo bili željni.
Postepeno, reči divka i surogati u kafi su se potpuno izgubili iz govora. Činilo mi se.
KAFA KOJA JE SPASILA BERBU
A onda nam
je, jednom, informacija o tome kakvu kafu kuvam beračima višanja, dragocenim u
vreme berbe baš kao i kafa u vreme nestašica, dovela neplanirane berače.
-Moji rođaci su
ljuti na Stevku, kod koje godinama beru višnje. Zamisli, neće ni kafu da
im skuva nego im po mužu pošalje divku i to samo ujutru. Kad sam im
rekla da ti po ceo dan nutkaš sokove i kolače, da nam čak i sladoled donosiš, a
kafu nam svaki čas kuvaš na njivi, zamoliše me da pitam mogu li i oni kod vas
da beru višnje.
Hvala
Stevkinoj divki. Sakupismo te godine više od 30 berača i za dva dana nabrasmo
šest tona višanja. Otplatilo se sve što smo uložili u „stimulisanje “ berača da
beru brže i više- odmah po okončanju berbe zapucala je takva kiša, da su mi svi
oni sladoledi, piva, sokovi, kolači i „čiste“ kafe došli džabe. Kiša bi
desetkovala rod. Ne znam kako se divka toj Stevki isplatila.
Onda
je došla era malih pržionica kafe.
Na svakom ćošku počeli su da otvaraju male radnje nalik trafikama, u kojima se prodavala kafa,
ponekad tu i mlevena, češće već upakovana u kese ručno zaheftane. Na većini
takvih pakovanja nije bilo obaveštenja o sadržaju surogata, iako su oni bili
obavezni sastojak u tim kafama, u obliku mlevenih žitarica, neuta, graška i čega sve još ne…
Baš kao i danas, kada na retko kojem od pakovanja onih
jeftinih kafa kojih je u našim malim i velikim radnjama sve više, piše da
sadrže i surogate.
Nastaviće se... ovde
I da- kakva su vaša iskustva s kafama koje kupujete? Verujete li onom- 100 posto kafa?
Fotografije za ilustraciju su pozajmljene odavde
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.