Upravo sam čula zvanični podatak da se u Srbiji ne obrađuje 800.000 hektara obradive površine! I da svaki poljoprivrednik koji ima do dve krave dobija po 25.000 dinara stimulacije. I 12.000 po hektaru obradive površine. I nisam uspela da popamtim sve one stimulacije, subvencije i dotacije koje registrovano poljoprivredno domaćinstvo dobija po litru proizvedenog mleka, po grlu svinja i ostale stoke (znam da po ovci dobijaju 7.000 dinara), po količini meda i... svih poljoprivrednih proizvoda redom.
Stariji pamte- nekada je seljak, da bi platio porez, isterivao kravu iz štale. Danas je porez u vrednosti jedne kofe mleka! Bar za poljoprivrednike u našim zaostalim krajevima.
Ovih dana sam kroz neke tekstove provlačila i priču o ljudima koji dobro žive na svojim seoskim imanjima, pošto su se posvetili- radu. Toliko, da su puni hvale za svoje selo i svoj posao i puni nade i ideja za budućnost. Namerno podvlačim ovo, zahvaljujući radu.
Na društvenim mrežama, u proseku, ove informacije su dočekane s odobravanjem.
Retki pojedinci su se oglasili ironičnom kritikom, koja je glasila otrpilike ovako - Kad je na selu toliko lepo, što se i sama ne vratiš.
Za ovaj tekst uopšte nije važno to što sam se ja, na neki način, vratila u svoje rodno selo- u Donjem Prisjanu, selu na obodu Zaplanja o kojem toliko govorim i pišem, ako nije najbolji, među najboljima je voćnjak pored moje vikendice. Doduše, o njegovom održavanju brine moj otac, uz pomoć onih retkih ljudi koji na selu hoće da rade za nadnicu, ali eto, neki doprinos održavanju voćnjaka dam i sama.
I nije mi namera, ali nikako mi nije namera da kritikujem bilo koga! S kojim pravom bih ja to činila? Šta se mene tiče to što se neko opredelio za kukumavčenje u iznajmljenom stanu, dok nema detetu za ratu... bilo čega? Što su mu krivi i sistem koji je surov i nepravedan, i država od koje nikako da i sam izvuče neku socijalnu crkavicu, i komšija koji je "isključivo zahvaljujući srećnoj zvezdi", roditeljima i tazbini lišen ovakvih nevolja, i roditelji koji mu nisu na vreme obezbedili sve, pa i rođena braća i sestre koji, rintajući, ne vide njegovu muku i gledaju samo sopstvenu decu...
Nije mi namera, a pišem ovo zato što ću i dalje pisati o afirmativnim primerima iz naše današnjice, da se pravdam onima kojima smeta to moje afirmativno pisanje o lepotama sela i o vrednom seljaku i da dalje objašnjavam zašto ovako, ovoliko, pa još volonterski, pišem o trudbenicima (otkad se izgubila ova reč iz našeg rečnika), o ljudima kojima nije svojstveno kukanje već preduzimljivost, koji ne sede skrštenih ruku nego rade, koji kroz tuđi plot zavire samo da bi "ukrali" koju ideju...
A pišem i pisaću zato što znam, uverila sam se u to i lično, da nam je vrlo često potreban pokretač, terač, inicijator... nazovite ga kako god hoćete, a to je neko ko stimulativno deluje na nas. Neko ko nam može dati samo i ideju, ukazati na primer, otkloniti nam neke strahove, nedoumice ili nedostatak samopouzdanja,ubediti nas da i mi to možemo.
Neretko je dovoljno samo to- da čujemo ono "možeš ti to", "najteže je doneti odluku da kreneš" i slične dobronamerne, podsticajne i od svake druge pomoći vrednije reči.
Dok ovo pišem, gledam neku televizijsku emisiju o selu i poljoprivrednicima, o ljudima koji su nešto pokušali, puno stvorili i stvaraju sve više.
O ženi, između ostalih, koju ee iz grada udaja dovela na selo i lepo živi, a proizvodi neke vrste sira o kojima do juče ovde nismo mogli da sanjamo. O tome kako su povećali proizvodnju pa se dvoume između plasiranja sireva na pijaci i pokretanja i seoskog turizma.
A krenuli su od nekoliko koza.
A to, da je život u Srbiji danas težak, to i dalje nije sporno. Nažalost, biće još i teži, najpre za one koji nemaju drugog izlaza, nikakvog rešenja, dok ne shvate da moraju da raskrče zakorovljene roditeljske njive i da se opredele za onu proizvodnju koja će im doneti zaradu. I koji se tome, nažalost, ovako jako opiru.
Stariji pamte- nekada je seljak, da bi platio porez, isterivao kravu iz štale. Danas je porez u vrednosti jedne kofe mleka! Bar za poljoprivrednike u našim zaostalim krajevima.
Ovih dana sam kroz neke tekstove provlačila i priču o ljudima koji dobro žive na svojim seoskim imanjima, pošto su se posvetili- radu. Toliko, da su puni hvale za svoje selo i svoj posao i puni nade i ideja za budućnost. Namerno podvlačim ovo, zahvaljujući radu.
Na društvenim mrežama, u proseku, ove informacije su dočekane s odobravanjem.
Retki pojedinci su se oglasili ironičnom kritikom, koja je glasila otrpilike ovako - Kad je na selu toliko lepo, što se i sama ne vratiš.
Za ovaj tekst uopšte nije važno to što sam se ja, na neki način, vratila u svoje rodno selo- u Donjem Prisjanu, selu na obodu Zaplanja o kojem toliko govorim i pišem, ako nije najbolji, među najboljima je voćnjak pored moje vikendice. Doduše, o njegovom održavanju brine moj otac, uz pomoć onih retkih ljudi koji na selu hoće da rade za nadnicu, ali eto, neki doprinos održavanju voćnjaka dam i sama.
I da, malo više sam angažovana oko preostalog voćnjaka u Nišu na kojem smo nekada uzgajali višnju, a sada preovladavaju orasi, ali to je već neka druga priča...
No, ja i nisam pričala i pisala o ljudima koji imaju rešene stambeno pitanje i egzistenciju u gradu. Pišući i pričajući o potrebi obnavljanja našeg sela, svejedno kog, ali onih u nestajanju najpre, mislila sam na one gradske "seljake" čija su imanja napuštena, neobrađena i zakorovljena. I koji u gradovima žive kao podstanari, često i bez te jedne plate koja bi im omogućila kakvu-takvu egzistenciju, pa preživljavaju zahvaljujući roditeljskim penzijicama i onome što ti, stari i nemoćni roditelji, uspeju da uzgoje na selu. Na one, koji na selo odu samo da podberu to što se može podbrati u roditeljskom džepu i špajzu.
I nije mi namera, ali nikako mi nije namera da kritikujem bilo koga! S kojim pravom bih ja to činila? Šta se mene tiče to što se neko opredelio za kukumavčenje u iznajmljenom stanu, dok nema detetu za ratu... bilo čega? Što su mu krivi i sistem koji je surov i nepravedan, i država od koje nikako da i sam izvuče neku socijalnu crkavicu, i komšija koji je "isključivo zahvaljujući srećnoj zvezdi", roditeljima i tazbini lišen ovakvih nevolja, i roditelji koji mu nisu na vreme obezbedili sve, pa i rođena braća i sestre koji, rintajući, ne vide njegovu muku i gledaju samo sopstvenu decu...
Nije mi namera, a pišem ovo zato što ću i dalje pisati o afirmativnim primerima iz naše današnjice, da se pravdam onima kojima smeta to moje afirmativno pisanje o lepotama sela i o vrednom seljaku i da dalje objašnjavam zašto ovako, ovoliko, pa još volonterski, pišem o trudbenicima (otkad se izgubila ova reč iz našeg rečnika), o ljudima kojima nije svojstveno kukanje već preduzimljivost, koji ne sede skrštenih ruku nego rade, koji kroz tuđi plot zavire samo da bi "ukrali" koju ideju...
A pišem i pisaću zato što znam, uverila sam se u to i lično, da nam je vrlo često potreban pokretač, terač, inicijator... nazovite ga kako god hoćete, a to je neko ko stimulativno deluje na nas. Neko ko nam može dati samo i ideju, ukazati na primer, otkloniti nam neke strahove, nedoumice ili nedostatak samopouzdanja,ubediti nas da i mi to možemo.
Neretko je dovoljno samo to- da čujemo ono "možeš ti to", "najteže je doneti odluku da kreneš" i slične dobronamerne, podsticajne i od svake druge pomoći vrednije reči.
Dok ovo pišem, gledam neku televizijsku emisiju o selu i poljoprivrednicima, o ljudima koji su nešto pokušali, puno stvorili i stvaraju sve više.
O ženi, između ostalih, koju ee iz grada udaja dovela na selo i lepo živi, a proizvodi neke vrste sira o kojima do juče ovde nismo mogli da sanjamo. O tome kako su povećali proizvodnju pa se dvoume između plasiranja sireva na pijaci i pokretanja i seoskog turizma.
A krenuli su od nekoliko koza.
A to, da je život u Srbiji danas težak, to i dalje nije sporno. Nažalost, biće još i teži, najpre za one koji nemaju drugog izlaza, nikakvog rešenja, dok ne shvate da moraju da raskrče zakorovljene roditeljske njive i da se opredele za onu proizvodnju koja će im doneti zaradu. I koji se tome, nažalost, ovako jako opiru.
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.