Promocija priča iz Zaplanja u Gadžinom Hanu, njegovom središtu

Najteže je biti pop u rođenom selu, kaže narodna mudrost, koju sam na sopstvenoj koži osetila sinoć na promociji "Jošte čekam taj reč da mi rekne" u Gadžinom Hanu. Kažu da se nije primetila sva moja strepnja od prijema mojih zaplanjskih priča među zemljacima, ali ja znam da su oni nemiri u meni, ma koliko ih svrstavala u pozitivnu i stvaralačku tremu, ipak bili pojačani i emocijama kakvih nema u nekim drugim sredinama. Ipak je odgovornost najveća pred sopstvenim ljudima.





Gadžin Han je opštinski centar Zaplanja, pisala sam već o tome ovde- onog većeg broja sela kojem moj rodni Donji Prisjan jedino po tome ne pripada. Ali je zato Zaplanje po svemu ostalom- i geografski i po mentalitetu i govoru ljudi, i po Suvoj planini koju svi jednako svojatamo jer smo u njenoj senci odrastali, pa i po tome što nikakve administrativne, telefonske, putne i ostale odrednice ne mogu da ga odvoje od sredine kojoj istinski pripada.

   

Promociju je organizovala ovdašnja Narodna biblioteka "Branko Miljković",
a otvorio je Boban Krstić


program je vodila Gordana Živković, odavno već moja prijateljica, urednik književnog programa Studentskog kulturnog centra Niš


a uz mene- doduše više sam  slušala i čitala priče nego govorila




govorile su Violeta Jović (najnovija moja prijateljica u ovoj grupi), koju sam ja po onoj njenoj antologijskoj pesmi koja nas je i povezala, nazvala "Rabota žensku dušu odmara", koja piše i na književnom i na dijalektu (svrljiško-zaplanjskom s naglaskom na ovaj prvi), piše i za decu i za odrasle, a uz to i slika, hekla, veze i zna još hiljadu umetnosti i zanata, mada joj je pravo struka, kao i  niška Kruševljanka, Dragica Ćirić-Spasojević, po zanimanju geograf i moja prijateljica i koleginica, novinar u penziji sa malo radnog staža i u  kulturi (bila je direktor Galerije savremene likovne umetnosti u Nišu).


Kada čuju kako Violeta Jović nadahnuto govori o jeziku, dijalektu, tradiciji i potrebi njihovog očuvanja, verujem da mnogi u čijem rečniku nema ni jedne jedine reči van književnog standarda požele da upoznaju dijalekt  bar jednog kraja Srbije.



 Njenu priču na istu temu sam objavila ovde posle promocije u Nišu, a sinoć nas je još jednom uverila u to da se svog dijalekta, svog maternjeg jezika, ne samo ne treba stideti, nego istrajavati na njegovom korišćenju. Ne samo zato što time čuvamo sopstvenu tradiciju, nego i stoga što se na dijalektu vrlo često razumemo bolje i kraće nego da, umesto korišćenja dijalektskih pojmova, govorimo književnim jezikom.





Znajući da je najbližim prijateljima teško da ostanu objektivni, čak i u ovako zvaničnim situacijama, Dacu sam zamolila da ne preteruje, što je uvažila polovnično. Ali opet, ko ne voli da čuje kako ga hvale, makar mu malo bilo i neprijatno :). Daca se takođe osvrnula na potrebu očuvanja tradicije i ovim putem, koji će u nekoj daljoj prošlosti biti svedočanstvo i o našim precima i o nama i našem vremenu. Govoreći o tome da su i velika imena svetske književnosti bila zainteresovana za literaturu koja govori o Srbiji i Srbima i na ovaj način, Daca nas je podsetila na to da i sami snosimo odgovornost za ono što svet misli o nama, pružajući mu mogućnost da nas upozna i kroz literaturu.



Posle smo se slikavali, uz potpisivanje knjige. Neke fotografije su bile naručene iz inostranstva






od onih Zaplanjaca koji su uz nas bili srcem (pozdrav za Nebojšu i Lenu u Beču),
konačno sam upoznala i dosadašnje Fejsbuk prijatelje Mladena (čije fotografije zdušno koristim kada pišem o Zaplanju) i Olivera (onima koje je virus sprečio da dođu po sinoćnoj hladnoći želim da se brzo oporave)




a ona Gaga iz  Kraljeva kojoj je moja knjiga "certifikat" za jezik kojim govori nije mogla da dođe, ali je zato bila njena sestra Mirjana pa će joj preneti utiske.


A sa direktorom Biblioteke, Miletom Stamenkovićem, razgovarali smo o budućoj saradnji- da se o Zaplanju čuje još više i dalje.


Dok oživljavam slike iz Gadžinog Hana, pripremam se već za sutrašnju promociju Knjige "Dobro je" Brankice Damjanović (još nisam uobličila ono što nameravam da govorim), radujem se predstojećoj promociji novog romana Violete Jović (ne sledećeg nego onog petka iza njega), a već se polako pripremam i za promeocije "Jošte..." u Beogradu i Sremskim Karlovcima. Javljaju se Fejbuk i ostali drugari koji predlažu promocije u njihovim mestima, a ja se samo pitam kako će žitelji gradova kojima nije blizak ovdašnji dijalekt, reagovati. Već Beograd i Sremski Karlovci će mi dati i odgovore na ovo pitanje.

I da... ona moja Anđica, najzaslužnija za treći deo niške promocije (koktel), sa kojom sam propustila da se tada fotografišem, ovde je bila moj počasni gost



                              



Za fotografije i ukupnu podršku našoj maloj ekspediciji zahvaljujem Miroslavu Miši Joviću.

I da- ovaj događaj su zabeležile i Narodne novine, list u kojem sam inače radila 25 godina.


Javio mi blogerski drugar Bane, koji se inače bavi analizom štampanih medija, hvala mu.

Doduše, izdavač moje knjige je Stylos Art u Novom Sadu. Ali, poklonu se u zube ne gleda. :)

O izveštavanju naših medija na temu moje knjige pisala sam ovde i ovde.
Najavljujem neke lepe stvari u martu, ali- o tom, potom.

Follow by Email