Рекни и остани- Виолета Јовић, књижевник, о значају очувања дијалекта

Замолила сам Виолету Јовић, књижевницу о којој сам писала између осталог и овде, да на промоцији моје књиге говори о дијалекту и значају очувања народног говора. И наравно, замолила сам је за дозволу да тај говор објавим на блогу:

ЛЕПА МЕЛОДИЈА ПЕСМЕ ЈЕЗИКА ИЛИ БОГАТСТВО РАЗЛИЧИТОСТИ

Исто онолико колико аутохтона биљна или животињска 

врста и обичан човек (homo vulgaris anonimus) чини напоре да 

опстане у измењеним животним условима изазваним 

упропашћивачима свих могућих врста (од хемијских до социјално-

економских и психолошких), толико се диван говор наших предака 

којим су се они без икаквих проблема споразумевали, на коме су 

се „рађали, радовали, славили славу и свадбовали, туговали и 

умирали и рађању се новог дана као рађању новог живота надали“, 

бори за опстанак под мачем одредитеља оног што јесте, који су 

докторирали на значајном помаку у развоју научне мисли на тему 

рецимо: „Како елиминисати оно што природно постоји као говор у 

српском народу и увести ригидне стандарде у комуникацију са 

јасно дефинисаним правописним и лингвистичким правилима која 

се могу мењати само онда када је потребан нови помак у науци, с 

посебним освртом на то како ниподаштавати све оно што је 

одвајкада другачије од онога што ја желим да знам“. Још оштрији је 

мач неначитаних а уверених да све знају, који су написали више 

књига него што су их прочитали и нису се макли даље од круга 

двојке у престоници и светских метропола до којих су стизали 

авионом. 

Да су ишли пешице, чули би како људи говоре у нашој и 

другим земљама и колико је лепа мелодија те песме језика која је 

толико различита и шарена, а њена разноврсност представља не 

непознавање „стандарда језика“ већ богатство различитости.

Од постанка света наовамо људи су се кретали, путовали, 

мењали место боравка из најразличитијих разлога, повезивали се 

са другим људима, градили саживот и комуницирали, мешајући 

речи, размењујући их и богатећи свој вокабулар, али богатећи и 

језик народа свог. 

Француски језик, један од најзаступљенијих (географски 

посматрано) језика у свету и нема своју званичну варијанту, свако 

село, град и свака покрајина има свој дијалект и нико не сматра оне 

који другачије говоре неписменима, већ настоји да научи нешто, да 

обогати своје знање а богаћењем знања човек више вреди. Енглези 

и не знају како се пише свака реч у њиховом језику, већ „спелују“ 

једни другима у разговору и нико никога не сматра неуким.

Да се разумемо, треба да постоји језик, књижевни и службени 

стандард, који сви треба да знамо како би се могли споразумевати 

међусобно у свакодневним комуникацијама које намеће и 

приватни и пословни живот. То је неопходност и знање сопственог 

језика питање је образовања и опште културе у циљу цивилизоване 

комуникације са људима, одакле год они долазили. 

Али, као што придеви служе да буду украс говора, тако 

дијалекти, који показују широку палету разноврсности и богатства 

речи, чине један језик богатијим. 

ДИЈАЛЕКТ НИЈЕ УЛИЧНА ФРАЗЕОЛОГИЈА

Људи у сваком крају наше Србијице говоре неким дијалектом 

(призренско-тимочки (са сврљишко-заплањским и тимочко-

лужничким), косовско-ресавски, шумадијско-војвођански, 

источнохерцеговачки и др. Ови дијалекти су се вековима очували у 

свим крајевима као средство јасне и недвосмислене комуникације 

међу људима. Они су део нашег језика, стваран и неодвојив, а 

самим тим и део богате културне ризнице коју треба баштинити, а 

не одрицати је се зарад помодарства. Није ли историјски задатак

очувати лепоту и богатство српскога језика? Али, на један озбиљан 

и темељит начин, јер дијалект није улична фразеологија, нити 

незнање падежа, нити „спрдачина“ са вицкастим излупавањем 

пијачних матрапаза које је наша јавност имала прилике да гледа у 

популарним серијама које се толико репризирају да људима улази 

у уши фразеологија која је смешна из више разлога или у емисијама 

за најшире масе где се упадице неартикулисаних изјава упућене 

оскудно одевеним „уметницама“, старлетама и сл. сматрају 

дијалектом. 

Забога, људи се само не смеју и не збијају јефтине 

пошалице и вицеве на дијалекту! Није ли доста понижавања и 

омаловажавања обичног човека из народа. Они се рађају, пате, 

радују се, болују, славе и живе своје једноставне мале животе који 

нису ништа мање вредни од живота било кога чије лице гледају на 

ТВ екрану, погрешно уверени да је његов живот вреднији само зато 

што више људи зна за њега.

Човек кога сматрамо најзначајнијим реформатором српскога 

језика – Вук Стефановић Караџић је записао оно што сви знамо 

напамет: „ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ. ЧИТАЈ КАКО ЈЕ НАПИСАНО“. 

Ове толико познате максиме испод које се највише крију они који 

је највише крше, придржавају се само они који заиста пишу онако 

како говоре њихови књижевни јунаци и, на крају, и они сами, јер 

да не познају тај говор не би се смели усудити да на њему стварају. 

Мада, и ова је теорија лако оборива, с обзиром да савремени 

трендови показују да људи највише воле да говоре и пишу о ономе 

о чему најмање знају.

Свесни смо тога да људи покушавају, у процесу 

обезбеђења егзистенције, да продају све. Зато се лица 

која су стекла „популарност“ као ТВ лица одлучују да 

напишу аутобиографију или књигу о нечему другом. Уз то 

иде „бомбастична“ реклама, народ купује књиге а ауторе тих књига 

доводи у илузију да су измислили књижевост (уз то да већина није 

прочитала ништа осим парцијално Буквар), почињу да се понашају 

као „звезде“, о њима се пише, говори... Други се, проучавајући 

претходно комерцијалне трендове, опредељују да истражују 

животе познатих личности, пишу о њиховим животима и иду толико 

далеко усуђујући се да описују световни живот најпознатијих икона 

(светаца) мешајући се у божја посла. 

Али и то се продаје. Зато се издавачи лако налазе за ова писанија и зато се роба у виду књиге добро продаје. 

Али, да ли је књига роба?

Ко смо ми да судимо о томе, а нарочито о поступцима других 

људи који само настоје да се остваре или изађу из анонимности, 

што је ваљда природна потреба сваког људског бића.

По мени, за поштовање је то што, упркос свему овоме, постоје људи који су дубоко свесни да се књиге попут ове коју данас имамо пред собом, не рекламирају, не промовишу, не награђују, 

не преводе јер су једноставно непреводиве, а ипак их пишу, из исконске потребе да очувају сопствену бит... Ко ће купити у великом 

тиражу приче о заплањским или сврљишким старцима и бабама који „седе на басамаци и наклапају си од свој и комшијски живот“? 

То су књиге у ограниченим тиражима и са ограниченим бројем 

читалаца који умеју да разумеју језик и начин приповедања. За 

оваквим књигама се не јагме издавачи јер нису профитабилне, зато 

респект за издавача ове књиге који је у Новом Саду објавио књигу 

коју данас промовишемо.

Иако потпуно свесни тога да неће бити на насловним странама 

(за Негославу није искључено, пошто је добра са „Народним 

новинама“, има своје блогове и активна је на друштвеним 

мрежама где добар број људи прати њен рад, што је добро и за 

њу и за књигу), да се о њима неће говорити у паузи за рекламе на 

најгледанијим медијима, с дубоко усађеним кореном и тежњом 

да се тај корен очува и остане свој по сваку цену на ветрометини 

илузија о величинама, аутори ових књига чувају благо српске 

културне баштине, чувају језик, ћирилицу, причу о обичном човеку 

скрајнутом од великих догађаја, човеку чије постојање историја 

неће забележити, његовом менталитету, душевности и свим 

животним приликама и неприликама које се и њему дешавају иако 

није на Дедињу или Теразијама, већ на обронцима Суве или Старе 

планине, помирен са животом, пун мудрости и животног искуства 

и научен да се ухвати у коштац са свим оним што живот доноси, 

без обзира на то што они који лешкаре у удобној кожној фотељи с 

даљинским управљачима не знају ни да постоји један овакав живот 

и људи који живот живе уживо и једу хлеб од зрна које су сами 

засејали у родну земљу која не служи само да запрља лаковане 

ципеле...

ИЗВОРНЕ РЕЧИ И АУТЕНТИЧАН НАЧИН

Књига Негославе Станојевић ЈОШТЕ ЧЕКАМ ТАЈ РЕЧ ДА 

МИ РЕКНЕ није првенац међу књигама на дијалекту и од ње не 

почиње стваралаштво на народном говору (што су многи аутори 

и њихови пријатељи склони да тврде). Присетимо се, само људи 

из непосредне близине: Борисава Станковића и „Нечисте крви“, 

Ивана Ивановића и „Аризана“, Драгољуба Златковића, вредног 

сакупљача народног блага из околине Пирота који има иза себе 

капитално дело, Зорана Вучића и „Врвине за небо“, Власте Ценића 

и његових „Штрапки“ или „Бате ће се жени“, Цере Михаиловића 

и књиге „Метла за по кућу“, Драгана Радовића и поетске 

књиге „Купен пет`л“, Наташе Панић и књига „Градушка“, „На славу 

да ми дојдеш“ и др. и многих других који корачају овим трновитим 

путем. 

Негослава је својом књигом, али и својим искреним и 

одговорним приступом овом послу, драгоцен саборац и још једна 

кап у океану, надајмо се, свесна тога да није океан, али је део њега 

који настоји да допринесе да океан никада не пресуши.

ИЗВОРНЕ РЕЧИ И АУТЕНТИЧАН НАЧИН

Књигом прича коју нам је Негослава подарила успела је у 

намери коју је имала – да изворним речима на аутентичан начин 

наслика заплањска села између чијих оронулих кућа туга и самоћа 

уместо ветра јече у зимске дане и смрзавају кости оно мало стараца 

осталих да сачувају кућно огњиште. Не говори она, говоре они – 

о свом животу, о старости, немоћи, самоћи, смрти, страховима, 

радостима, љубави, сналажењу и опстанку, менталитету у који је 

успела да проникне једино зато што је свесна тога да је део њега, 

да га има у генетском запису и да се тај запис не да избрисати.

Највећа храброст у животу јесте признати себи ко си и остати 

по сваку цену свој. Такође, храброст је консултовани људе који се 

баве дијалектологијом, а овде је то проф. др Јордана Марковић, 

која је не само врхунски стручњак у овој области већ је овај 

говор њен матерњи, и издржати њихов суд, што текст лишава 

произвољности а аутору помаже да учврсти своје уверење да зна 

дијалект или да коригује себе и увек научи нешто ново и корисно. 

Кад смо код тога, Негослава је, као и многи други, имала 

привилегију да дијалект научи као свој матерњи језик и прво 

проговoри тим језиком, а тек онда учи српскохрватски (тако се 

тада звао) језик у школи и усавршава се до високог образовања 

и новинарства које захтева много више од елементарне или чак 

функционалне писмености.

Честитам Негослави на храбрости и од ње очекујем да овде 

не стане, већ да настави своја истраживања унутар саме себе и 

по живописним пределима лепог Заплања, „У КОЈЕ СЕ НЕ РАЂАЈУ 

ПАПРИКЕ И ЛУБЕНИЦЕ, НЕГО ДОКТУРИ И ИНЖЕЊЕРИ“ , а из кога је 

понела бритак ум и бистру памет, у малој али часној чети чувара 

блага српског југа.

Свако је најбољи када пише о ономе што најбоље зна. 

Књизи желимо леп живот међу читаоцима, а аутору да 

непресушну инспирацију и животне мотиве настави да претаче 

у приче које ни осталима неће дозволити да се лако истргну 

из сопственог корена, јер „које дрво корен нема, неће му се у 

ладавину наседиш, нити ће  која воћка из њег на глав да ти 

падне.“

У Нишу, на Светог Козму и Дамјана, лета господњег 2014.

Виолета Јовић, човек из народа, пристрасни читалац