Opet afirmišem one koji rade, jer mi je dosta da slušam kuknjavu bez pokrića


Juče smo Milan Todorović, vlasnik SEOexperta i ja prokrstarili gotovo pola Zaplanja, sakupljajući materijal za tekstove i fotoreportaže čiji je cilj afirmacija ovog prelepog i jako zaostalog kraja zemlje.Prva fotoreportaža, na temu čuvenih zaplanjskih vodenica starih oko 300 godina, naišla je već tokom prvih časova od objavljivanja na skoro nepodeljeno divljenje čitalaca. I to ne samo Zaplanjaca, ovdašnjih i onih koji su rasuti po čitavom svetu, već i onih koji su za Zaplanje samo čuli ili nisu čak ni to.



Među svim tim odobravajućim i afirmativnim komentarima štrči jedan jedini "anti-protivan". U stilu osvedočenih kritičara, kritizera i onih koji bi samo da seju negativnost i osporavanje, naš ogorčeni zemljak je iz udobnosti svog prestoničkog doma napisao :" Pa sto se ne vratite u Zaplanje . Pitajte one sto zive u njemu kako im je ?"

Doduše,, gotovo u istom trenu drugi su mu odgovorili onako kako je zaslužio, a ja sam bila malo blaža.


 "Pitali smo, gospodine. Čovek gaji 130 ovaca, od države je dobio 7.000 din po grlu i sada im gradi štalu. Prodaje sir i jaganjce i živi ko bog. Ali... on radi."


O Dragiju Zdravkoviću iz sela Ličje, koga smo zatekli na novoj deonici puta 

kroz Zaplanje,pored ovaca koje su pasle pod budnim okom Dragijevih pasa, pisala bih i bez potrebe da argumentujem svoj stav o tome da u Zaplanju može dobro da živi svako ko se ne boji rada. 




Objasnio nam je da nikada nije voleo život u gradu i da mu je sasvim lepo u rodnom selu. Ima preko 130 ovaca i nekoliko krava. Prodaje sir- ne može da proizvede koliko ga traže, kao i jaganjce 018 4865259) . Vunu bi poklonio onome ko hoće da ošiša ovce, ali takvih nema. Poslednji put je prodao vunu skoro za džabe- 60 din za kilogram.

Na svu sreću, država je počela da vodi računa o seljaku, pa je Dragi upravo dobio 7000 din po ovci, što će uložiti u gradnju objekta u kojem se ovce ne bi onoliko prljale.


Dragi Zdravković, Ličanin koji se ne boji rada i zahvaljujući samo svom radu dobro živi, nema razloga da kuka. Hvala Bogu, unaokolo je toliko neobrađenih njiva i polja, pa njegove ovce imaju hrane na svakom koraku. Kako je vlasnicima tih neobrađenih njiva i napuštenih polja, nezavisno od toga da li se pate na selu ili gradu, slušamo svakodnevno.


Dok sam pisala ovaj tekst stiglo je još  odgovora dotičnom kritizeru : 


Svetlana Zivkovic "Moja porodica nikada nije ni otisla iz Zaplanja,i unuci planiraju tu da ostanu,bez obzira sto svi studirju ili su vec zavrsili fakultet"


Novica Vidojević Radi nego kako. Lenjima ni bog neće pomoći. Moj deda iz Stalovača je ostao bez oca veoma mlad. Stričevi mu sve imanje oteli. U početku je radio i kao sluga da bi kasnije postao jedan od najimućnijih u tom kraju. Svi su znali za " Dragoljuba Jonkinog". Rad i samo rad. Ali ne ovaj što ja, mi sada radimo. To je gubljenje dragocenog vremena i zdravlja.

***


Obilazeći zaplanjske vodenice, naišli smo i na dva ribnjaka, koje takođe pominjem ovde u smislu afirmacije rada i u jednom ovako pasivnom kraju.





***

Maločas javni seris objavljuje reportažu o novopazarskoj porodici Ahmetović, koja ne može da odgovori svim zahtevima kupaca iz svog kraja i Crne Gore za cvećem koje proizvode. Tri porodice familije Ahmetović uspevaju da, u nimalo povoljnim klimatskim uslovima- daleko gorim nego u ostalom delu zemlje, povećaju proizvodnju cveća 40 puta od početne. Zamislite samo koliko su veći njihovi proizvodni troškovi, kada je u ovom kraju temperatura daleko niža nego u ostatku zemlje.

Na licima svih članova porodice koji su stali pred kamere nema nezadovoljstva, ogorčenosti, straha i streplje od svakog novog dana. Morali smo da krenemo u ovo, kažu, jeste bilo teško i jesmo se u startu pomučili, ali se isplatilo.


Sličnu, nišku priču, objavila sam ovde.
 

***

Zaplanje je odavno počelo da se prazni i postalo je kraj starih ljudi i po koje mlađe porodice, koja nije imala kud. Ma koliko teško živeli u gradu, oni koji su jednom u njega kročili, teško  se selu vraćaju za stalno. Svoja imanja na selu češće obrađuju oni koji u gradovima imaju i kuće i posao i solidnu egzistenciju, nego porodice podstanara u kojima najčešće radi samo jedan član i koji na selo odlaze samo onda kada njihovi roditelji primaju penzije ili ubiraju poljoprivredne plodove.


Dok se na sve strane govori o organskoj proizvodnji i dok tržište vapi za hranom proizvedenom na nezagađenom zemljištu, dok toliko ljudi iz gradova priželjkuju jedno parčence zemlje u nekom selu, na kojem bi gajili tu zdravu hranu, onolike plodne njive u zaplanjskim selima leže pod korovom.


Obradovala nas je, zato, informacija o zasadu jagoda koji podiže jedna naša sugrađanka, kao i oni špaliri vinove loze i kupinjaka, na koje smo naišli na povratku.


Valjda će i ova priča o tome da se može biti putokaz nekome ko poželi da prestane da kuka.



Follow by Email