Optimista u govnu vidi ponija koji je nekud otišao, a pesimista samo govno

Otac ostavlja božićne poklone ispod jelke za svoje sinove, pesimistu i optimistu.
Pesimisti je kupio električni voz, a optimisti konjsko govno.
Sutradan, pesimista otvara poklon i nezadovoljan, počne da kuka:
• Jao, pa ovaj voz je električni, šta ću kad nestane struje?
• Ali sine, voz radi i na baterije! – teši ga otac.
• A šta ću kad se baterije potroše a ja se baš zaigrao?
• Pa kupićemo druge baterije!
• A šta ako bude nedelja i ne rade prodavnice ili ako ne budemo imali para?
• Snaći ćemo se! – otac će njemu.
• A i šine će se kad tad iskriviti…
Otac okreće glavu i pita sina optimistu:
• Je li, a šta si ti dobio?
• Ja sam dobio ponija, ali je negde otišao…

Malo-malo pa (noćas, kad sam pisala tekst) bacim  pogled na ovaj vic i tako... smejem se već dva sata.

Nije slučajno ni to što mi je Gugl baš sada ponudio ovaj tekst, mada sam  tražila nešto drugo.

Svima nama su na raspolaganju iste količine svih boja iz palete koju život i vreme sadašnje nose. Samo će jedni u konjskom govnu, da prostite, videti govno, a neki drugi ponija. Koji je negde otišao.

Pišem, povremeno, afirmativne tekstove- ono, o ljudima koji su uspeli, kako su uspeli, koliko su uspeli... Čime i zašto. Cilj mi je da pokažem, da uverim i sebe i druge, posebno one sklone ispraznoj kuknjavi koja doseže do kukumavčenja, da se može, da mora da se može, samo treba i da se krene... da bi se nekuda stiglo.

A i kada se krene, mora da se korača. Da se hoda, neprekidno, sve dok put neuspeha ne postane put uspeha.

***
Žali mi se prijateljica ovih dana- ima lepih događaja, izložbi, u njenom gradu, na koje ne sme da krene jer tamo sreće puno  poznanika koji izlažu svoje radove. I skoro svako od njih bi da je ubedi da nešto kupi baš od njega.

- Ako kupim od svih onih koje znam samo po jednu sitnicu, a iskreno rečeno nisu mi potrebne jer ili to već imam ili i sama znam da to uradim, vrlo brzo ću doći u situaciju da i sama nemam. I tako, propuštam neka lepa događanja na kojima su te izložbe prateće manifestacije, jer ne mogu da slušam beskrajna ubeđivanja da mi je potrebno baš to i to, kao da ja ne znam šta mi je potrebno, da je ovo jeftino i odlično kao poklon, a ne da poklanjam-o neke industrijske stvari bez duše, kojima pomažemo bogatima umesto da učinimo kreaticima.... Niti mogu  da gledam više njihove razočarane poglede kada shvate da mi ništa neće prodati.
Ne shvataju ljudi da polako gube prijatelje, koji beže od njih,  jer nikome ne preliva u ova teška vremena. Jer svako vodi svoju borbu za opstanak i zakida sebi na nečemu da bi mogao nešto drugo da priušti svojoj porodici.Jer mojoj prijateljici koja je bez posla više znači da joj odnesem 200 gr kafe nego najlepši ručni rad, bez koga može. Jer, ako želim da nekome poklonim ručni rad, sednem i to uradim sama. Divim se ja veštini i umeću mnogih ljudi, ali brate, ako žele da u tome što rade traju, moraju se osloniti na tržište. Da pronađu ono što tržište traže, a ne da se oslanjaju na samilost prijatelja i poznanika koji, čak i da kupe, učine to jednom i nikad više.

 -Ljudi kad počnu nešto da rade, moraju dobro da razmisle o tome treba li nekom to što oni rade- piše mi upravo Fb prijateljica koja je imala slična iskustva- Čemu navaljivanje, kupite, kupite, kupite, ako ono ima sve manje odjeka? Čemu pljuvanje po onima koji ne žele da kupe? Da to što radiš ima nekakvog smisla, nekakvu svrhu osim da tebi uposli ruke i misli, kupci bi se javili sami. Traži, govorim svima oko sebe, traži ono što ima prođu, što je zaista potrebno ljudima. I nemoj da staviš cenu od koje će pobeći pre nego što si stigao i da im kažeš kako im je to , ali baš to što ti radiš, neophodno potrebno. Ja sam na poslu pokrenula akciju naturalne razmene. Nas nekoliko smo se dogovorile da svaka uradi za one druge ono što ona zna. Ja na primer imam baštu, gajim povrće, koleginica zna da šije, ona meni sašije, ja njoj paradajz ili šta već. Treća nas farba i fenira itd. Odlično nam ide, sjajno se druzimo, to nas je povezalo, pomažemo se i na poslu i u privatnom životu. Kad je veliko spremanje ili slave, sve smo tamo gde se radi, nijedna se ne umori, ispričamo se i ismejemo se... Super je.

***
Mislite li da su svi oni bogataši nastali od siromaha to postali preko noći?

Koliko puta su oni padali i ustajali, koliko puta bankrotirali i počinjali iznova?!

Kad nešto krene, može da traje večno, ali može i lako da se sruši..

Razlika između onih koji uspevaju i onih koji kukaju je u tome što ovi prvi ne životare u agoniji, nego čim vide da ne ide, traže neko drugo rešenje. Bolje.

Nekada su mnoge žene plele, a onda je ručno pletena garderoba izašla iz mode. Neke od njih su počele da gaje cveće, druge da prave torte i kolače, treće da čuvaju decu.

Sadašnje pletilje, kojima povratak aktuelnosti ručno rađenih komada garderobe ide na ruku, ne računaju na to da će večno živeti od pletenja. Uče neke nove veštine, ali i asortiman pletiva prilagođavaju tržištu- ako ne idu kape, ne prave zalihe, nego pletu šalove. Kada se tržište zasiti šalova, prelaze na bebi patike.

Nekada su mladenci na svadbama dobijali po desetak stonih lampi izrađenih u ručnoj radinosti.  Niške radnje u kojima su prodavane stone lampe, što veća to šarenija, blještavija, davno su ispozatvarane.Sada ti isti keramičari izrađuju ukrasne predmete,  posude za pečenje jela, saksije neobičnog oblika... dogodine će praviti svećnjake i ko zna šta još.

Jer su se sami izborili za ružičaste tonove u ovom sveopštem sivilu koje nikome ne ostavlja vremena za preveliki predah.

***
Pratim mnoge blogove kreativaca i divim se njihovoj veštini, njihovim idejama, njihovim rukama i pameti. Videla sam mnogo toga što mislim da ja ne bih umela da uradim, neke veštine se kanim da savladam, neke nikada neću.
Ovo nije tekst o svima njima, svaka im čast na znanju, umeću, trudu...
Rizikujući kritike od strane  onih koji neće razumeti ovaj tekst, ponavljam- namenjen je SAMO onima među njima koji su kivni na čitav svet, jer taj svet neće da kupi ono na čemu su oni namerili da zarade pare. I ponavljam i ovo- danas niko nema para za bacanje, pa makar to bila i samo neka sitnica u koju ste vi uložili toiko truda, vremena, ljubavi. Njima i njihovim prijateljima ta sitnica nije potrebna.
Ali ako pronađete neku sitnicu iz arsenala ručnog rada koja bi imala upotrebnu vrednost u njihovom stanu, da nije dakle nešto od predmeta koje svako domaćinstvo starije od pet godina već ima, a ne haba se posle dve upotrebe, računajte na to da ste učinili prvi i osnovni korak ka realizaciji tog svog truda.


Follow by Email