Prijatelj ili-nisam psiholog, al' umem da pomognem


Koliko puta ste čuli ono... e baš ti hvala, ti uvek imaš rešenje i/ili savet i/ili pomoć i/ili podršku, za svaki problem, za svaku situaciju, za svakoga?


Svima nama se često dešava da za tuđe probleme i dileme nađemo rešenje ili savet daleko brže, jednostavnije i sa mnogo manje muke, nego kada su naši lični problemi u pitanju.




Reći će neko- s godinama čovek postaje mudriji, staložniji i razložniji, što jeste tačno, ali je činjenica da nam se slično dešavalo i pre 10, 15, pa i više godina. I zato mislim da je u pitanju samo daleko bolja moć rasuđivanja kada je neko drugi u pitanju, nego kada je o nama samima reč.

Jednom davno sam čula ovu rečenicu- kad god imaš neki problem, nevažno koliki je, pričaj o njemu, jer tako ima najviše mogućnosti da se on reši. I zaista- toliko puta smo rešili sopstveni ili tuđi problem samo zahvaljujći tome što je o njemu govoreno i što se tu našao baš neko ko zna kako ili zna nekog drugog ko zna gde ili nekoga ko ima ono što mu je bilo potrebno.

Ovih dana sam sa jednom prijateljicom jako puno razgovarala o nekim pitanjima koja su od životne važnosti ne samo za nju, već i za mnoge ljude iz njene neposredne okoline  i bila sam prijatno iznenađena kada sam od ljudi kojima je baš ta problematika uskostručna oblast saznala da je ono što sam joj laički predlagala, zapravo i najispravniji put ostvarenja željenih ciljeva. Ne samo za nju, nego i, što je zapravo daleko važnije, za one na koje se sva ta pitanja odnose.

Ma koliki da je problem u pitanju, dakle,vrlo je važno- pitati. Odnosno, tražiti rešenje, zamoliti za pomoć, razgovor, podršku, preporuku. Nekada je dovoljno samo to da nas neko sasluša i da nam bude lakše (ne mislim na ponašanje u stilu emocionalnih vampira koji, kada nađu žrtvu koja nema srca da prekine tu agoniju smaranja, u nedogled nastavljaju to specifično mlatretiranje, ponavljajući uvek iste priče, jadikovke i kuknjave), ponekad da razmenimo iskustva, svoja ili tuđa, često baš da nam kažu svoj stav, mišljenje, predlog, da nas upute možda na pravu adresu...

Neretko kažemo jedni drugima, posle razgovora iz kojih izlazimo rasterećeni pritiska koji neki problem stvara u nama, da su nama razgovori sa prijateljima ono što otuđeni zapadnjaci debelo plaćaju kod svojih psihijatara. Možda nismo stručni, zapravo, naravno da nismo stručni kao psihijatri i psiholozi, ali ona toplina koju darujemo jedni drugima, emocija kojom se unosimo u te razgovore i empatija koji iskazujemo pritom, ne mogu se dobiti ni za kakve pare.

Nekome je samo potrebno da ga neko sasluša, da neko pokaže interesovanje i brigu za njega. Drugi insistira na tome da mu kažete svoje mišljenje, ma se i kosilo sa njegovim stavovima, trećem fali podrška okoline, rođaka ili prijatelja, za sprovođenje u delo neke odluke. A nekada nekome pomogne i samo prepričavanje nečijeg tuđeg iskustva, sličnog njegovom, upoređenje sopstvenog problema ili sudbine, za koju veruje da je najgora na svetu, sa onima koji muče istovetne ili možda i veće muke.

U vreme kada se mnogi jedva snalaze za obezbeđenje osnovne egzistencije, prijatelj voljan da sasluša, razume, posavetuje, a često i samo oćuti sa vama, može da bude koristan skoro jednako kao i profesionalac. Jednako kao što i vi ponekad značite njemu.


ilustracija- odavde

Follow by Email