Čekam, oni mahnu, ja mahnem, oni prođu, a ja nastavim da čekam

Hvala Vam, do neba Vam hvala, načekala bih se da me niste povezli, autobus samo što je otišao, videla sam ga dok sam išla kroz groblje ali nisam mogla da trčim, znate, desna noga me boli a lekari ne znaju šta je, samo me šetaju od jednih vrata do drugih.

A kad ste stali, prvo sam se pitala da li Vas znam, znate, ne vidim baš dobro, i baš sam se prijatno iznenadila, danas niko neće da vam stane, a poznanici najmanje. Verujte mi, tako je, barem ja to znam jer svaki dan dolazim na groblje od kako mi je muž umro, do danas mi se nije desilo da neko stane i da mi ponudi prevoz. I ne ljutim se ja, niko nema obavezu da mene vozi, ali ne mogu da shvatim ovaj narod- ej, pa ja sam vozila, razvozila, ispraćala i dočekivala, i znane i neznane, i danju i noću, pa kad mi neki od njih zalupe vrata, mene ko u srce da su uboli, ali ćutim; a ti isti danas se ne stide, nego mi još mahnu iz auta kada me vide dok sedim na klupici čekajući autobus. Ne dam se ja, držim do svog dostojanstva, odmahnem i ja njima, ali se pitam, čemu li se oni nadaju, kad jednog dana i sami ostare i ne mogu da voze.





Voze mene moji, kad god stignu, kad ne mogu ja idem sama, a odjutros sam malo zakasnila, znate ja obično idem ranije, ali sam jutros morala da odvedem praunuka u vrtić, mama mu je imala neke obaveze.

A vozila sam, 40 godina sam vozila i onda sam odlučila, od kako poče ovo koleno da me boli, nisam više htela da produžujem dozvolu. A i, znate kako, od kada sam u penziji, nikuda i ne žurim. Radila sam kao profesor biologije, čitav radni vek sam provela u istoj školi, divan brak i divnog muža sam imala, lepo smo živeli, puno stekli... jedino mi žao što sam na jednom detetu ostala. Ne, nemojte pomisliti da se žalim, imam divnu ćerku, dva divna unuka, praunuče već, ali... mogla sam da odgajim bar još jedno dete.

Nije da nisam mogla, mogla sam ja još da rađam, i htela sam, ali znate, kada sam dobila taj posao u školi, a to je ranije moralo ministarstvo da odobrava, ja sam... to dete sam morala da očistim. I tako, ostadosmo na jednom detetu, da mi je živa i zdrava.

Mnogo ste me zadužili, verujte mi, mnogo Vam hvala, ne znam da li ste primetili, kada sam sela u Vaš auto meni su suze krenule. Doviđenja i svako dobro Vam želim, hvala Vam još jednom.

- Gospođo, nema potrebe da mi zahvalite, ništa Vas nisam zadužila. Uostalom, kako reče profesor Jerotić*, na ovaj način samo širimo krug dobrote. Ko zna kome ćete Vi danas učiniti nešto lepo.

***
Minut posle našeg rastanka, stavila sam u neku kutiju, kako mi rekoše oni koji već čekaju na red, dokument za podizanje nove lične karte. Prozvaše me pre svih njih, a ja razrogačenih očiju rekoh službenici- Psovaće me onaj narod koji čeka napolju, poslednja sam došla.

- Samo ste imali sreće, podelili smo posao i ja sam sa prethodnom strankom prva završila- reče mi ljubazna devojka.

***

Ne, nisam toliko zabrazdila pa da sada tvrdim kako vožnja nepoznate penzionisane profesorke s groblja ima neke veze s tim što nisam mnogo čekala na lični kartu. Jednostavno, desilo se...

Ali sam sigurna u to da je ona danas nastavila da širi krug dobrote.



*- Pročitala sam jednom sledeću priču- konobar je preneo poruku jednog mladića iz restorana u kojem je dr Jerotić sedeo sa prijateljem, da na njegov račun naruče piće i kolače. Dr Jerotić je odbio tu ponudu. Posle nekog vremena prišao je mladić, izvinjavajući se, i objasnio je kako je time samo hteo da mu zahvali, jer mu je puno pomoglo čitanje profesorovih dela.
- Ne morate Vi meni ništa da zahvaljujeje- odgovorio mu je dr Jerotić- Eto, ja sam nešto učinio Vama, a Vi učinite nešto nekom drugom i tako ćemo širiti krug dobrote.

fotografija
 br 1 je odavde
 a br 2  je odavde


Follow by Email