Svrljiški kraj, posle nevremena koje je (opet) ojadilo seljaka

Mi ništa ne znamo o razmerama nevremena koje je početkom decembra zahvatilo svrljiški i knjaževački kraj- ovo je prvi zaključak koji nam se nametnuo kada smo zašli u svrljiški atar, preko Gramade, "linije otpora" prodoru loših vremenskih prilika koje u Srbiju stižu sa Karpata.

Upućeni sagovornik, kojem su geografija  i meteorologija struka, priča nam da je, posle presecanja vrha Gramade i spuštanja puta, omogućeno neznatno prodiranje karpatskih neprilika u niški kraj, obdaren mediteransko-kontinentalnom klimom, kojoj se često čude oni koji ujutru krenu iz Knjaževca, Zaječara, Svrljiga... po snegu i ledu, a u Nišu ih oko podneva dočeka sunce.

                                    ovo je još niški kraj- Suva planina



Pre Gramade, zabeležili smo izgradnju budućeg muzeja vinarstva u niškom selu Malča, na mestu nekadašnje malčanske zadruge. Odlazi li nam to poljoprivreda, konkretno vinogradarstvo, polako,  u istoriju? Pogled na okolne njive, nekada sve do jedne zasađene vinovom lozom, daje potvrdan odgovor na ovo pitanje.

                  


Pre prelaska Gramade svratili smo do mesta  ispod tri klena, na kojem meštani sela Vrelo, koje nema crkvu, pale sveće. Nalazi se na uzvišenju sa kojeg se pruža lep pogled, a za namernike je,  postavljen i sto sa klupama.

 Meštanin  koji se vraćao iz žume sa dva posečena drveta na ramenima ("nije mi teško") i sekirom u ruci, kaže da se ovo selo selilo tri puta u svojoj istoriji, bežeći od kuge (čuma) i od Turaka.

Snega je, ovde, kolko za slikanje.

Sasvim drugačija slika je kada se pređe Gramada.

Već ispod prvih svrljiških sela, polja i šume pod snegom... i ledom koji se topi.

Sablasno deluju čitave šume, pored puta, ali i dalje, ka brdima- stabla drveća, i zimzelenog i četinara, pukla napola. Tek sada mi postaje jasno šta znači ona- mraz, od kojeg puca drvo.

Televizija kaže da je srušeno preko 100 električnih stubova. Zbog toga sela u ovom kraju ostadoše danima bez struje.

- Kaži šta te interesuje, ja sam Toplica Nikolić rođen 1939. godine, najstariji u  selo Mučibaba i još igram fudbal- dovikuje nam dok silazi sa priručne tezge na kojoj su izložene jabuke- Još nema struja, kažu će bude, al za zamrzivači više spas nema. Koji je oteral u Knjaževac, oteral, ovoj ostalo ima samo da se baca, sve propalo. Ko i ovoj selo, a ja sam ti ovde najstar i još jurim po loptu i po žene. Dobro, žene sam nekad juril, onakoj, a sad i' jurim od mene.

Do Lukova nismo mogli, jer su upravo razvlačili kablove. A i nema šta da se vidi, svuda ista slika uokolo- sneg i led po poljima i puklo drveće. Ono tanje, sa elastičnijih granama, povilo se do zemlje i porkiveno je snegom pa liči na ogromno grmlje.

Voćnjaci su uništeni, teško da će iduće godine ovde biti nekog voća.

- Mi smo dole, daleko od put, samo iznesomo zamrzivač na dvor, ja reko pa će bude mraz da se sve zaledi, al nema. I nije me za drugo žal, jedino me žal, napunila sam jedan lonac paprike sas sirenje, pa ga jedamput proba ono još neje gotovo, drugi put proba ono malko zakiselelo, ja napuni kofice, pa u zamrzivač. E, za toj me najžal, a onej 500 paprike za punjenje, ma toj, toj neka ide... - objašnjava baka Ljubinka, dok popravlja plavu radničku bluzu ogrnutu preko džampera ("što nisam znala da će mi slikate, pa da sam se oblekla")- Ja više ovde ne zimujem. Bilo je do sad, bude mraz, ledena kiša, potraji jedan dan, al si mož odiš po dvor, ali ovoj, ovoj ga nema nigde. Tri dana je ledena kiša  bila, toj je udaralo, nesi mogal po dvor da ideš kolko je bilo. Muž i ja imamo sitnu stoku, prase i pet ovce, uranimo si takoj, za nas i za decu, ali sam im rekla, ja ovde više nema da zimujem, niti stra da me jede. Ono, u naše selo i nema mnogo ljudi, a ni stoka. Samo jedna krava u celo selo ima, ene kad pojdete malko nadole, i toj je sve.

Dok posmatramo konja koji u kasu hita ka selu Krenta, njegov vlasnik nam objašnjava  kako mu se oteo i kako nema potrebe da juri za njim, stići će već sam, tamo gde je trebalo da odu zajedno. Pitamo ga, otkud u ovom kraju ovoliko baba u nazivima mesta- Babin Kal, Babin Zub, Tresibaba, Mučibaba, Babina Glava...

- Po legendu, prvo su neku babi tresli, e sad da li zbog ljubavni razlozi, da li zbog pare, toj ne znam, pa su ju posle mučili, pa na kraj su voj glavu odsekli... ali je toj legenda i ne znam koje više da vi kazujem. Znam samo da su stari pričali kako smo mi iz Kosovo, negde od Vučitrn. Ima onde gore jedna familija, Vučiću, toj je toj, od Vučitvrn, odokle smo došli.

Lep neki narod, primećuje moja prijateljica, posebno zagledana u njihove plave oči. Ovde kao da svi imaju plave oči.

- Prikačiše ni struju, al primitivno nekvo, samo prikrpeno- kaže Ljubomir Nikolić iz sela Tiovac, koje polako propada i umire, kao i sva sela u ovom kraju, kao mnoga sela u Srbiji- Bilo je to nekada selo, 150 domaćinstva.

Ekipe Elektrovojvodine srećemo duž čitavog puta.


Čudno, čak više od 90 odsto vozila je sa vojvođanskim registarskim tablicama,- Zrenjanin, Sombor, Pančevo, Subotica... Kažu seljani, došli s opremom koje ovde nema, da pomognu, hvala im. Meša se vojvođanski naglasak sa svrljiškim.
Razumeju se.

Vojska deli mestanima hleb. Beli, taze.

Meštani pogleđuju u uličnu rasvetu. Obećano im je, brzo će ponovo struja i u nihove domove.

Opet se priroda ogrešila o seljaka.