O ovome ne pišem, jer se bojim...


U vreme dok sam najčešće izbivala iz Fejsbuk grupe Blogeri u kojoj sam inače vrlo, vrlo aktivna, da ne kažem administrator, ova zajednica blogera se dogovorila da pokrene igricu pisanja na zadatu temu.

Nisam sigurna da li je u pitanju princip demokratskog centralizma* (pre će biti da nije), ali sam, posle kraćeg nenalaženja u ovim temama, pronašla sebe u drugoj po redu, pa da reknem, dakle, i ja koju.

(1. Novogodišnje ludorije - sve vezano za događanja neposredno pred, u toku, ili odmah posle Nove godine
2. O čemu nikad ne pišem)



Svako ko se  zadržao makar 10 minuta na ovom blogu mogao je da uoči kako gotovo i da nema teme na koju nisam pisala. Znate, naravno, da to u ovom svetLu nije za pohvalu, budući da se preporučuje- ako već želite da napravite nešto od svog bloga, da imate takozvanu nišu. Ili užu specijalnost, koja će vas, valjda, preporučiti kao eksperta za datu temu i otvoriti vam širom vrata- enormne posećenosti i čitanosti,  adekvatnog interesovanja firmi iz dotične oblasti za reklamiranjem baš na vašem blogu, a time i brdu para koje će se sleći na vašem računu zato što pišete na tu temu za koju ste ekspert.

E, pošto ja nisam, evo priznajem i nije me stid, ekspert ni za koju oblast, uzaludni su svi moji napori da definišem tu- nišu.




Diplomirani ekonomista jesam, ali se u ovu našu ekonomiju razumeju jedino vlasnici diploma debelo plaćenih i to u gradovima u kojima nisu ni bili, a koji imaju rešenja za sve ekonomske pribleme- valjda ih zato postavljaju za šefove, šefčiće i ostala partijska potrčkala, gde god se ukaže slobodna stolica za sedenje onih koji od vezanosti za datu firmu imaju samo svoje radno mesto, dakako visoko, na platnom spisku. Ostalo ionako rade oni koji su zatečeni i koji su davno već savladali sve veštine tog posla, pa  je nehumano lišiti ih sada predmeta rada, kada su odavno već lišeni svake perspektive u smislu usavršavanja i napredovanja.

Novinar takođe jesam, duže od tri decenije, ali šta mi to vredi kada su danas na S-ceni priučena potrčkala, da ne kažem piskarala,  koja na sahranama prebrojavaju jauke i suze ožalošćene porodice, hvale se sopstvenom blagovremenom i izuzetnom informisanošću o datumu ugradnje silikona u grudi i guze estradnih "diva", ubiše se trčanjem za istima u nagoveštaju njihove švaleracije ili tuče sa bračnim i vanbračnim partnerom, a vrhunac uspeha im je kada uspeju da dobiju izjavu političkog moćnika svoje provincije koji se spanđao sa sekretaricom, pevaljkom ili bivšom ženom nekada slavnog sportiste.

Kako godine prolaze, shvatam koliko toga umem, mogu i znam- i kako od toga nema nikakave vajde. Bar one, od koje se živi.

I ne, niti kukam niti se žalim, hvala Bogu pa mi hleb nasušni i sve oko njega nije problem, ali jednostavno mi polako, doduše i malo kasno, postaje jasnije da nije bitno samo imati neka zvanja, znanja i umeća. Daleko je važnije ono- kako ih iskoristiti. Čemu nas nisu učili. I ne mislim, pritom, samo na one negativne osobine tipa laktašenje, ulizivanje, gaženje preko leševa zarad svojih interesa, najmanje mislim na to prodavanje duše đavolu zarad uspeha. Više mislim na sve one veštine tako neophodne za opstajanje i napredovanje u tom i takvom svetu- kako pokazati to što znate, kako sprečiti da vas gaze oni iz gornje rečenice ili kako se odupreti njima i onima oko njih koji bi da im se pridruže, kako ih sprečiti da vam napakoste, da minimiziraju vaš rad, da vaše zalaganje prikažu kao sopstveni rezultat.

Imam prijatelje, dakle ljude iz moje generacije, kojima se dešava baš sve to- da ih gaze daleko nesposobniji i vrlo često nečasni, da njihove ideje i rezultate prikazuju kao svoje, da im prebacuju i svoj deo posla dok ih pred nadređenima opisuju kao nesposobne, nekvalitetne i lenje, da tih istih nema na radnom mestu od ranog jutra kada se pojave samo da popiju kafu, do skoro pred kraj radnog vremena kada prošetaju hodnikom da budu viđeni, da im primedbuju, da im... I sve to samo zato što su i rodbinskoj, prijateljskoj ili ljubavnoj vezi sa direktorom, načelnikom ili već kojim rukovodiocem, nije važno.

A ovi, vredni, sposobni, časni i pošteni, stručnjaci u svom poslu, prinuđeni su na to da budu eksperti iz senke čije se mišljenje traži nasamo, gde ih niko ne vidi kako bi ti, olako postali rukovodioci sakrili svoje neznanje, nesposonost, površnost. Prinuđeni su jer... ko će se zamerati, ili na kraju radnog veka ili zato što se prave spiskovi tehnoloških viškova ili zato što će ih prebaciti u kancelariju bez svetla i grejalice ili zato što će im oduzeti kompjuter...

E, o svima njima nikada ne pišem. Jer ne smem!

Jer ne znam ko će naletiti na taj tekst i ko će se u njemu prepoznati.

I šta će onda biti sa onim koga su u tom tekstu takođe prepoznali, a koga oni kinje, maltretiraju, ponižavaju, nipodaštavaju, koriste, predstavljaju nesposobnim...  

Ali jedno sigurno znam i svakodnevno me život uverava da je tako- svi oni, časni, pošteni, vredni, kvalitetni ljudi, kada dođe vreme za penziju, tog poslednjeg radnog dana kućama odlaza ruku punih cveća i poklona. Ovi drugi, kada god odlaze i gde god da odlaze, tog dana izlaze iz firmi praznih ruku.


* demokratski centralizam- za one koji su rođeni posle vremena u kojem je važio ovaj princip- to znači da vi možete imati svoje mišljenje i iskazivati ga, naravno, ali se morate ponašati u skladu sa usvojenim principom većine. Slično ovome danas- postoji demokratija, ali ako si u stranci, u bilo kojoj stranci, mora da se povinuješ njenim pravilima... ako ne želiš da rizikuješ izbacivanje ili eliminisanje iz bilo koje partijske kombinatorike zarad koje si se, kao što je poznato, i upisao u stranku.

Ilustracija je pozajmljena sa zz.blogspota

Follow by Email