Malo sam vežbala stihove i rime

MOJE LIČNO GODIŠNJE DOBA

Ne umem da se radujem letu, valjda me plaši vrelina

I što sam starija letnje sunce mi smeta sve više

Pa ga se klonim u hladu drveta, kuće, ograde, zida

Nedostaju mi, tada, najviše tople jesenje kiše

U jesen čeznem za mirisom tek propupelih vrba

I zemlje još mokre od zimskih i prolećnih voda

Sanjam čaj od izdanaka tek iznikle koprive

I bosa noga mi već po letnjoj travi hoda

Kad padne sneg i zaveje, al baš onako, da zagudi

I  zima bude najbelje bela i hladna i čista

Sve bih dala za jedan dan Miholjskog leta

I onu braonkastožućkastu boju suvog jesenjeg lista

Ali je zato proleće moje lično godišnje doba

U kojem zaboravim kako je bila hladna minula zima

Pa mi je divota od pogleda, od mirisa i boja

I jedino žalim što pravog proleća sve manje i manje  ima