Kad bi se svi pogledali u ogledalo i iznutra... i u oči onoga kome nanose bol



    Mojoj koleginici i  prijateljici je umro muž. Dobro, proživeo je, kako su joj lekari rekli, tražeći valjda neku reč utehe tamo gde se teško može naći, prosečan današnji ljudski vek, ali je normalno da ona tuguje za njim i da će tugovati, za nju sam sigurna, dok bude živa.

     Provela je sa njim mnogo lepih godina i, mada zbog generacijske razlike među nama nikada nismo mnogo pričale ni o njenom prvom, propalom braku, ni o ovom u kojem je bila srećna, dovoljno je bilo osetiti njenu smirenost, njeno zadovoljstvo i videti njen izraz lica kada pomene ime svoga muža, pa shvatiti da spada u red žena istinski srećno udatih.

     Danas mi je rekla:" Nedostaje mi. Nedostaje mi on, nedostaje mi njegova dobrota. On u životu nije digao glas na mene, ma, nije me ni popreko pogledao sve ove godine i ma koliko bila svesna prolaznosti svih nas, ja se ne mirm s  tim da ga nema."

     Tokom ovakvih razgovora, pa još kada je reč o osobi znatno starijoj od vas, nema se mnogo šta reći. U stilu one, da svako svoju bol mora sam da odboli, kad ne nalazite reči utehe, kad reči utehe u stvari ne postoje, dovoljno je da slušate.

     Satima razmišljam o našem razgovoru. I o tome kako žena koja onoliko tuguje za svojim mužem, zapravo i ne zna koliko je srećna. To sam joj, uvijeno u lepe reči o čoveku koga i dalje voli, i rekla: "Jednom ćeš morati da se pomiriš sa stvarnošću. A onda ćeš snagu nalaziti u sećanju. Na sve ono lepo što si sa njim doživela, ali i na ono ružno što postoji u životu, a što ti sa njim nisi doživela. Na sve ono od čega te je branio i na sve ono što ste jedno drugom pružili".

     I zaista, mirne duše mogu da kažem da je moja koleginica, taze udovica čoveka koji je imao tu sreću da makar proživi prosečan ljudski vek, zaista srećna žena.

     Ne poznajem baš mnogo žena na koje muževi redovno ne podižu glas. Koje doživljavaju razno-razne neprijatnosti, od dizanja ruke do šamaranja i svakojakih drugih udaraca. Poprek pogled, nekima od njih, dođe skoro kao milovanje. Da ne pominjem vređanje, svakodnevno omalovažavanje, nabijanje kompleksa zbog... porekla, porodice, roditelja, familije, debljine, mršavosti, gluposti ili pameti, ne-obrazovanja, ne-uspešnosti na poslu, načina na koji kuvanju, podižu decu, održavaju stan... Prevare, javne i tajne, ovoga puta neću ni da pominjem.

     "Zar ti misliš da moj muž na mene nikada nije digao ruku, da nije pokušao da me udari?" - priznala mi je , jednom, prijateljica za koju sam do tada smatrala da je najsrećnija  žena na planeti, ali zaista i mislila ,i govorila, šta više, kad god sam je pominjala svojim prijateljicama. Opet, jednom prilikom dok sam još imala  mladalaćke iluzije, taze udata starija sestra moje drugarice razbila mi ih je ovim rečima:"Nigde nije idealno, važno je samo da je podnošljivo."

     Znam da se mnogi neće složiti sa mnom. Kao što se jednom jedna blogerka začudila i s nevericom me pitala "Da li je ovo zaista moguće, ja mislim da si sve ovo izmislila", kada sam pisala o tome kako su  mnogi stari ljudi na selu zapostavljani, kako ih naslednici maltretiraju i omalovažavaju, pošto su im prethodno sve uzeli.

     Pa zato i  ne želim da širim priču o tome koliko je žena, danas, u 21. veku omalovaženo, nipodaštavano, zapostavljeno,maltretirano i psihički i fizički. Ustalom, većina od nas ih ima u porodici, u komšiluku, na poslu. Ako i ne slušamo njihove tužne ispovesti, vidimo njihove tužne poglede, osećamo strah sa kojim žive, muku koja ih pritiska.

     Kakve veze ima bol moje prijateljice za mužem koga je volela i koji je nju obožavao do neba, s pričom o ženama koje žive u strahu, nezadovoljstvu, nesreći zbog nepažljivih ili  nekorektnih ili  bahatih ili  nasilnih  muževa? Pa ne znam, možda i nema neke veze, neke bitne i suštinske povezanosti koja mi dozvoljava da ih smešam u istu priču.

     A opet, svako od nas zaslužuje bar  jedno prosečno parče ljudskosti, od svih onih koji nas okružuju. Najpre od najbližih. One muškarce koji pročitaju ovaj tekst, zamolila bih da se zamisle malo nad tim- da li su i ako su, koliko puta su nepravedno izazvali suzu u očima svoje žene, tugu na njenom licu i strah, nesreću, očaj u njenom životu. Da li su umesto toga mogli da obuzdaju svoju ljutinu, da prećute svoj bes, da mirnim rečima kažu ono što im smeta? Da li bi bilo bolje da su zamolili umesto što su uz dreku zapovedali? Da li bi bili manje srećni da su povukli ruku pre šamara? Sa koliko ponosa nose modrice na očima svoje žene?
    I ono što je najvažnije- da li su sami besprekorni i šta oni zaslužuju u pojedinim situacijama? I  s kojim pravom dozvoljavaju sebi da čine ono gore nabrojano i još mnogo toga lošeg?

     Koliko bi mnogima život bio lepši, koliko bi svet bio srećniji i bolji, kada bi se ljudi iz ove priče pogledali iznutra i kada bi bili svesni patnje i nesreće koju drugima nanose!?

       

Negoslava Stanojevic

пре 10 месеци

Apsolutno u svemu se slažem sa Vama. Nažalost, one kojima se to događa, mnoge od njih, zapravo, i dalje trpe.

Ne bih da vrijedjam nikoga ili da zvucim ignorantno, ali sam misljenja da zene same sebi 'kroje' sudbinu. Radim sa zrtvama nasilja i uporno ne mogu da se nacudim kako i zasto to sebi dozvole. Uporno se provlaci isti izgovor-navikle smo tako- ali to je samo izgovor. Zena koja dopusti prvi put da je muz udari-upravo je postala zrtva nasilja i usla u 'lanac' koji nema kraja. Jako malo je onih koje zaustave to nasilje poslije prvog udarca! Postoje razne teorije o nacinu manipulacije izmedju napadaca i zrtve, ali opet to je vise kao izgovor. Zena je 100 puta jaca od muskarca u svakom pogledu i ne razumijem zasto dozvoli da bude ponizena do te mjere da zaboravi da je ljudsko bice?! Na mene muz da digne ruku, to bi mu bio prvi i posljednji put. Izvinite, ja sam se malo zanijela temom jer da mogu, protresla bih svaku napadnutu zenu, u zelji da je povratim u sadasnjost i kazem-bori se za sebe!
Прикажи мање

Bila sam posle kod nje. Ispričale smo se i...svesna je ona svega...

Sreća je naći nekoga sa kim provedeš određene godine u miru i harmoniji. Zaista uvek neko mora prvi da ode... onaj koji ostaje, naravno, tuguje. Ali da bi tugovao, prvo sa nekim mora u sreći, ljubavi, zdravlju - drugovati. U tom trenutku da si joj rekla da nije ni svesna koliko je srećna njoj bi delovalo, u najmanju ruku, nepristojno. Ali, kad sve prođe i vreme malo doda svojeg, shvatila bi šta si time želela da joj poručiš. Divna priča...

Na ovako stručan komentar ja i nemam dopunu- slažem se sa tvojim tvrdnjama, ali i s tim da mnogo toga zavisi od sistema koji ništa ne čini da se nešto promeni na bolje.

Teška tema, koja može biti sagledana sa mnogo aspekata. Vaspitanjem ne može da se objasni sve, niti načinom odrastanja. ali ono što bismo stvarno mogli jeste razvijanje predbračnih savetovališta. Za nasilje rešenje je oštriji zakon, bolja saradnja institucija i svest ljudi da prijavljuju nasilje "u komšiluku" i kod sebe. Za svaku glupost imamo "smer" i školu, ali nemamo školu za zajednički život i roditeljstvo. Mladi parovi ulaze u brak sa iluzijom u kojoj pokušavaju lično ostvarenje, nespremni na toleranciju i prilagođavanje zajedničkom životu. Osnovna deviza im je "samo jedan je život" i iz tog ugla kad sagledavaju stvari ne opstaju dugo. Retke su ljubavne priče i dugi brakovi kao što si ti opisala.
Прикажи мање

Мислим да понашање мушкарца према жени великим делом зависи од васпитања. Ако је одрастао поред мајке која је ћутала и трпела увреде, ако су све жене које је сретао у животу ћутале и трпеле... Сматраће да је то нормално. Неће имати потребу да размишља да ли жену то боли, јер у његовим очима жена није биће способно да осећа... Зато и јесте велика одговорност мајки на васпитавању и синова и ћерки. И зато и треба писати о томе, да мајкама (и садашњим и будућим) подигнемо свест!

U pravu si, Suzo. Ne verujem da će takvima mnogo pomoći moje pisanje, ali bar da jedan počne da razmišlja...pa i to je nešto.

Nesto sto sam izvukla iz ovog teksta: sljedeci put kada pomislite da je trava zelenija negdje drugdje, da susjedi, prijatelji, poznanici itd zive bolje od nas, dobro se zamislite. I podsjetite se da svatko nosi neki svoj kriz, koji ponekad nije vidljiv ni njihovim najblizima.

Slažem se. Ja sam kao dete neke stvari, događeje i ljude idealizovala,a mnogo kasnije sam shvatila da ta trava, kako ti reče, može da bude i mnogo manje zelena od one naše.

...Љубав је у праштању. Из њега проистиче и чежња и бол. И лепота! ПоздравН.

НЕ!!! Наравно НЕ!!! Праштање у смислу који смо већ апсолвирали раније... Поздрав Н.

Znala sam...samo malo provociram.

Ceo tekst mnogo govori. Ko ume da čuje. Mene je na reakciju podstaklo ovo: "I ono što je najvažnije- da li su sami besprekorni i šta oni zaslužuju u pojedinim situacijama? I s kojim pravom dozvoljavaju sebi da čine ono gore nabrojano i još mnogo toga lošeg?" Na žalost, s pravom zvanično jačeg pola. Ne mora čak ni da bude loše, ali mnogo toga je muškarcima dozvoljeno, ženama nije. Mnogo toga im se toleriše i prašta, istog toga što bi oni ženama prebacivali ili prebacuju. Rekla bih - Balkan, mentalitet. Ali nije. Tako je u mnogim kulturama, na žalost, u nekima i kudikamo gore.
Прикажи мање
Nažalost. Ponekad pomislim- da znaju koliko sve to boli, valjda ne bi. Al onda ispada da su svi redom, mislim, ti takvi, psihopate koji nisu svesni tuđeg bola  

     

Follow by Email