Ide mi onako kako sanjam (drugi deo)- upoznajte Jovanku Panić, Beograđanku koja je odabrala da bude Nišlijka

               Jovanka Panić, po mnogo čemu čudna i jedinstvena osoba, kao da je nekim čarobnim štapićem spuštena na niško tle da ne samo svojim prijateljima iz sveta otkriva Niš, već prevashodno nama, Nišlijama s manje ili više dubokim korenima u  njemu,  otkriva istinsku suštinu, sjaj i čari koje su nama često nevidljive.

     

     Ovo je nastavak razgovora sa njom, u kojem nam na poseban i samo njoj svojstven  način otvara deo svoje duše, kroz priču o našem zajedničkom gradu i njegovom mestu u njoj i svom mestu u njemu.



Kako se desilo da za tobom u Niš dođe i baka, koja do tada nikako nije htela da napušta svoj dom u Pančevu?

Моја бака је, за разлику од своје несталне унуке (за коју одавно сумња да је плод неке нечасне везе свог претка Козака и Циганке луњалице на коју је, случајем, налетео током својих похода, а онда пригрлио њено незаконито чедо, остављено на прагу својих двора), птица станарица..

Напуштала је свој родитељсkи дом на кратко, пратећи мог деду, официра и ратника, на путевима које је само тадашња ЈНА умела да укрсти. Али је он, гледајући је како вене отргнута од својих корена, учинио све да је из прелепе Љубљане врати у њено, смрадом и отровом удављено Панчево, које она толико воли. Презревши свој празан велики салонски стан у срцу Београда и још већи и гламурознији у престоници Словеније, вратили су се у кућу на лакат коју је нанин отац, ко би га знао због чега, направио за себе, своју породицу и вољене коње, живећи живот бећара, терајући фијакер и правећи одлично вино у свом богатом винограду..

 А онда је, оставши без вољеног човека, не наишавши на разумевање сопствене деце занете послом и стицањем још једне куће, још једних кола, још гламурозније огрлице, још дуже бунде, спаковала пар неопходних стварчица и, без жаљења, у 89ој години дошла да истражи шта је то толико чаробно у граду на Нишави због чега је њена најдража унука окренула леђа одличном послу, доброј заради и оном истом салонцу на Неимару који ни њу није задржао, да би на том далеком југу о коме никада није ни размишљала, сликала мараме и украшавала хаљине којих се ни престоница не би постидела. Обична је то прича. И потпуно људски, уобичајени мотив. Љубав...

NA MOJIM ŽURKAMA SU I DR NAUKA I ĐUBRETAR

         Spadaš u osobe koje vrlo lako  uspostavljaju kontakt sa ljudima. Koliko ti je to pomoglu u životu, na poslu, u sklapanju prijateljstava?

Има ствари које ми нису ишле од руке у животу, али се на пријатеље и начине на које сам их стицала по овом нашем малом земаљском шару, не могу пожалити..

Има ту разног света. Пријатељица за коју ме веже генерацијско пријатељство..прадеде су нам се спријатељиле, а потомци ту стечену драгоценост достојно сачували..

Она уобичајена школска другарства која су прерасла у чврсте, лепе везе којима не дозвољавамо да се удаве у свакодневници. Познанство из једне малене радње на крајњем истоку Румуније, које је прерасло у чврсто, постојано пријатељство..

Пријатељства из мог стоперског периода, која су се од приче ради приче да пут брже прође, развила у реткости, као скинуте са страница Чеховљевих прича..

 Ма, није битно где сам се нашла и из ког миљеа су људи које сам сретала..у цркви, на друму, кафани, школи, симпозијумима, позоришту..

Што су места била ненаклоњенија склапању пријатељстава, то су ме она лакше проналазила..

 Моје журке и рођенданска славља су увек место скупљања разноликог света и једино место где је доктору наука природно да прича са ђубретаром, а књишком мољцу са најпопуларнијом девојком из школе. У мојој кући је то нормално, јер сви они воле мене и сви људи који су ту имају само једну титулу..моји су пријатељи. Нити сам то тражила нити је икада о томе дискутовано. Тако је. И тако и треба да буде. То је најбољи дар који ја овом свету могу да дам..

А колико је помогло. Шта ја знам. Ја своје пријатеље искоришћавам бескрупулозно и захтевам да увек буде по моме..без речи, додуше..то се некако подразумева. Као што се подразумева да они то виде на скроз другачији начин..

Убеђени су да сам ја дивна, несебична особа, коју су, неком невероватном срећом, добили на дар. И треба тако да остане..

Оно што је битно..на њих увек могу да рачунам..

Волели су ме и када сам била богатија од Креза и у данима када по два дана нисам окусила ни мрву хлеба. И када смо заједно лумповали и док сам ридала над губитком оних које сам највише волела. И данас..занемарљив је број места у Србији, у којима немам макар једно место за конак. И занемарљиво је мали број мојих пријатеља код којих не могу да банем у свако доба, без најаве, да отворим фрижидер и једем или да са њима поделим кревет, јастук или снове..

Ја бољи одговор на ово питање немам.

  Gde si sve stigla zahvaljujući i tome?

Тамо где већина људи није ни замислила да је могуће. Тамо где нисам ни мислила да ико нормалан може стићи. Спавала сам у пећини, на перинама, сељачкој поњави, завучена међу стадо оваца, у штали са коњима, по туђим кућама и креветима, са главом на камену, у келијама најдревнијих манастира, под ведрим небом, смрзнута и, чинило ми се, остављена од свих, по свим могућим превозним средствима, за професорском катедром, гурајући се са још седамнаесторо људи у  пет м2 и, башкарећи се, у собама већим од просечног српског стана. Возила сам се бродовима разноразних величина, што је апсолутна привилегија, старом ладурином препуном кавеза са живином, што не бих баш радо поновила, мада то путовање по златиборским серпентинама памтим по најзаразнијем смеху и чистој радости, које ми је даровао човек који ме је повезао, бескрајно позитиван и пун животне радости..

Страшне деведесете су у мом сећању најблискије повезане са вожњом од Вишеграда до Беле Земље, надомак Ужица, у војном џипу за чијим воланом је седео брадати и до зуба наоружани Муџахедин (накнадно сам сазнала ко су ти ликови), не прозборивши малтене ни једну једину реч са мном..

И са невероватном вожњом Сканијом, са Холанђанином који, са својих 1,51м, вози најогромнији камион који сам видела..и који је остао потпуно фасциниран крајње лудом Српкињом коју је у два сата ујутру видео на сред недођије како чека први јутарњи аутобус и покупио је, смејући се бескрајно мојим напорима да се узверем у кабину камиона чије гуме за пар десетина сантиметара надвисују мојих поприлично импозантних 1,75цм..

Јахала сам коње, камиле и једног бика, летела балоном, што је апсолутно прецењен облик транспорта, авионима врхунске класе, али и шкљопоцијом која нас је на једвите јаде довукла од Београда до Тивта, загубивши ми кофер у том мучењу и учила да возим локомотиву пред саму зору, не сањајући да ћу то јутро доспети на најпосебније место у мом животу..Острог..

 Волим тај осећај да кренем, а да не знам куда сам кренула и до када ћу бити тамо..

Само једном у животу сам са другарицама ишла на море и за мало нисам раскинула дугогодишња пријатељства..

Од тада путујем сама..

И никада нисам завршила пут сама..

Нити сам сама обилазила места до којих сам стигла..

И сваки пут сам стекла још по неког драгог пријатеља који ће, када наврати до Белог Града, а сада и у Ниш, имати код кога да дође..

И код ког ћу ја увек имати јастук пун лепих снова који чекају само на мене..

     Koji su tvoji omiljeni gradovi i gde još  nisi bila, a želiš?

Најлепши град који сам ја видела у животу је Краков..

Мада, мени је и Цетиње прелепо, нарочито у мају када цветају липе, па цео град мирише на колаче и чај..

Али, град мог живота је Истанбул..

То је једини град на свету где све време имаш осећај да се питоми дућанђија (који са тобом испија сладуњави чај док седиш на дивану, омађијан бојама и мирисима), сваког часа, на нејаки зов трубе, може пред твојим очима преобразити у крволочног Османлију са јатаганом у рукама..

То је град у коме улицама шетају жене обучене лепше од манекенки на најскупљој Диоровој ревији, у коме просјаци и даме, у хаљинама од отровно зеленог и помамљујуће црвеног сатена, седе заједно за дрвеним столом, на сред улице и једу најукуснију пилетину какво је људско непце окусило..

Град у коме се можете цењкати око сваке могуће ствари, сем око хране..

У коме је хлеб у ресторану бесплатан и где вас нико неће вратити са прага ако кажете да сте гладни, а немате новца..

И град који има Аја Софију..где не дишете, не трепћете, не молите се, не причате, не корачате, не мислите и апсолутно не функционишете на уобичајени начин..само постојите и не желите да то и такво постојање икада престане..

Највеће изненађење ми је приредила Албанија..

Ни не покушавајте да са Охрида кренете пут Крфа преко Грчке..

Нема превоза..

Морате преко целе Албаније, до Саранде, бисера на југу ове земље, па трајектом ка Крфу..

Знам какав је осећај возити се трајектом, али не знам какав је осећај возити се трајектом према Крфу..

Онако како је мог прадеду зауставила Албанија пре стотинак година, зауставила је и мене, мада су околности и пут били драматично другачији..

Оно што засигурно знам је да нисам прешла преко прадединих костију, јер их Арбанаси љубоморно чувају од заборава, бринући о српским гробовима, јер Србија није показала жељу да се тиме бави..

Прелазећи преко те чудне, дивље земље коју већина људи у Европи не разуме, а Срби од њих зазиру због неких других, ружних политичких прича, праћена упозорењима пријатеља да бежим одатле под хитно док ми на живо не поваде све виталне органе, упознала сам предивне људе, насмејане, пуне живота, вредне и увек спремне за причу и смех..

Ко једном забаса у Ксамил, остаје очаран нестварном границом Јадранског и Јонског мора (која на карти делује бесмислена, а схватљива тек када видите то дивље сударање струја које не дозвољавају мешање воде) и заувек постаје потпуно индиферентан на боје Азура или шарм Кариба..

А довољно је да кажете да сте из Србије и да будете дочекани као најдражи род..

Не разумеју сународнике на северу..кажу, не примају их радо у домове, а у већини хотела им је забрањен улаз..

Брукају им земљу отимајући туђе..

Да, и ја још увек не могу доћи к себи..

Још увек ме чекају Единбург и Сан Петерсбург..

Пре пар дана сам упознала Шкота, родом из Единбурга, који је цео живот провео у Лондону, а пратећи жену коју воли, стигао у Панчево..

Желели су да останемо у контакту..

Ко је рекао да се снови не остварују..

Фазон је у томе да знате да сањате...

OSTVARUJEM SVOJ SAN O "ZELENOM AKAIDU"

       Šta bi Niš trebalo da ti pruži, pa da te zauvek zadrži?

Ништа више..

Већ ме има..

     O čemu sanjaš?

Увек сањам само по један сан у исто време..док се не испуни..

Онда пронађем други. У међувремену се бавим другим занимљивим стварима, да не бих траћила време на чекање. Тренутно, остварујем петнаестогодишњи сан о "Акаиду"..

Уз мало среће, ако све буде ишло како сам замислила, бацићу се у потрагу за новим сном..

 Gde bi  odvela gosta koji želi da za vikend upozna Niš?

Већ сам у пракси простудирала маршруту. Увек почињем са Чегром и Селетовим инспиративним и увек новим причама. Медијану за сада заобиђем, да не бих морала да објашњавам зашто је једна пребогата Медијана под песком, док је, на пример, оних пар квадрата мозаика на скрајнутом сокаку који нико не би регистровао на путу од Пераста до Рисна да вас не бомбардују таблама са обавештењима величине фудбалског терена, под стаклом, сређено и праћено дугом причом из историје, не би ли се оправдала она два евра која дате да бисте видели коцку метар са метар и нешто разбацаног камења..

Нико неће свратити у Ниш а да не пожели да види Ћеле кулу, тако да је она увек на репертоару, али Сићевачку клисуру и прелепи манастир Пресвете Богородице, шћућурен међу голет, остављам само за посебне госте..

Тврђаву, хтели не хтели, морају да виде више пута, нема говора да заобиђу нес кафу у Гусару и да се не ушушкају у чари Пријездине, на путу ка Саборној цркви, па Хиландарском према Николајевској..

Одрадимо и Победину, наравно, реда ради, јер је главна, али ја волим сокаке, па се, након дружења са Калчом и дочаравања његових прича, завлачимо којекуде где се и рођене Нишлије тешко сналазе..

Но, Нишава је увек главни адут који засењује и моћни Дон у мом срцу, па ми и драги гости, најчешће, пратећи моје одушевљење, поверују да је у питању најлепша река на свету..

Бубањ нешто не волим, али се увек радо враћам чудесној црквици Свете Петке, пре него што накљукам госте најбољим буреком који је свет видео, код незаобилазног чика Рајка..

И док стојим на Перону среће, и ја и моји гости знају да смо на правом месту и да тај воз нема разлога било куда да крене..

    Nisi mi rekla, ali sam sigurna da spadaš u osobe koji tvrde da je život lep i da nema nerešivih problema. Da li sam u pravu?

Живот може бити сан или потпуно бесмислен. Не кројимо га сами, барем не већи његов део, дубоко сам у то убеђена. Као у оној причи о Усуду..родите се док је Усуд у дворима, просечној кући или уџерици и ту нема помоћи..то вас прати цео живот, и колико се год упињали, тешко нешто можете да промените..

Фазон је у људима које примате у свој живот..

Улепшате и обогатите живот и ви њима и они вама..нема ту дубоке философије..

Нема другог начина да победите Усуда..

Ја сам често била у дилеми око ове бајке..изгледа да је мој Усуд тога дана скакутао од једне до друге куће..па сам била гладна, без динара у џепу и пред безданом безнађа, али и уроњена у материјална блага до границе тривијалности..

И увек се нашао неко да ме нахрани и обује, али и неко да ме ћушне, да не бих изгубила себе због мртвог злата, превише квадрата или безобразно високих цифара на папиру који има само онолику вредност колику му људи дају..

Пуно људи који ме површно познају помисле да живим живот из бајке..

Ни близу..

Таман по Његошевој..чаша жучи иште чашу меда..

Једина разлика у односу на већину других људи је у томе што су моје чаше жучи биле горке до границе уништења, а мед ми је на длан доносио бисере недоступне другима..

Ни мање ни више од тога..

И једина молитва од које никада не одустајем је..Хвала ти Боже што не услиши моје жеље..

Из искуства знам да ни најгорем непријатељу не бих пожелела моје туге, али и да не бих доживела ствари до којих ни моји најлуђи сни не би допрли, да су ме те туге мимоишле..

    Razume se da si od jačeg materijala nego običan čovek, ali opet- šta je za tebe rizik?

Да се дам без резерве и да волим без страха..

    Nisi od osoba koje planiraju. Ipak, kako sebe zamišljaš za deset godina?

Не постоји начин да замислим себе ни за 10 дана, а камоли за 10 година.А и зашто бих? Бићу таман онаква каква треба да будем.

И надам се да ћу и тада моћи да погледам себе у очи...а да се не застидим.

    Postoji li nešto u tvom životu zbog čega se kaješ?

Због тога што нисам допустила једном човеку да ме научи да плешем танго у његовом ритму...