Intervju- Ivan Ćosić: Šaljite decu u programere, tržište se umirit ne može (1.deo)

Voli ljude sa kojima se puno smeje. Najviše mu prijaju oni sa kojima lako izgradi sistem “internih fazona” (ko prepozna na svojim primerima o čemu priča, kaže,  znaće na šta tačno misli, ko ne prepozna, ne zna šta propušta ). Voli da stalno upoznaje nove ljude,  da pronalazi interesantne osobe sa kojima vredi provoditi vreme, od kojih vredi učiti i koji žele ponešto da nauče od njega. Čvrsto veruje u izjavu Džima Rona da smo prosek pet ljudi sa kojima najviše provodimo vreme. Uzima to kao smernicu- u intelektualnom, ekonomskom i svakom drugom pogledu. Isto tako smatra da niko  ne treba  da bude najbolji u tom proseku niti najslabiji, a mnogi tako biraju okruženje.

Ne voli “energetske vampire”, ljude sa kojima posle svakog provedenog vremena se osećate  umorno ( ima mnogo takvih, kaže). U nešto manjoj meri ne voli da provodi vreme ni sa onima koji stalno govore kako je loše, jer to u njemu  odmah pokrene poriv da im nekako pomogne i pokrene ih. Pa  često shvati da oni zapravo samo pričaju, a  ne žele da im se pomogne, jer vole da budu upravo u tom stadijumu - da govore kako je loše i da ništa ne urade da to promene.

Ivan Ćosić-  poznato lice sa društvenih mreža i još poznatije ime među organizatorima raznih vrsta skupova na teme vezane za net u svakom njegovom vidu. Na moje prvo pitanje-molbu, uvek isto u intervjuima- predstavi sebe sam, odgovara:

U neko naše vreme bili su popularni spomenari, posle su ih nazivali i leksikonima, pa tu vlasnik postavi neka pitanja na koja neko drugi odgovori… Eto, tim redom recimo ovako: Ivan Ćosić, iz Vršca, već petnaestak godina živim u Beogradu (uskoro više od pola života). Imam 33 godine, freelancer, pravno tumačeno - vlasnik preduzetničke agencije. Interesovanja: kreativne stvari, gerila marketing, novi mediji, nove tehnologije, fotografija itd. Struka: drop-out smera komunikologije Fakultet političkih nauka napustio na drugoj godini, a  interesovanje za medije sam ipak realizovao na nekom drugom planu. Oženjen, za sada bez dece, nadam se ne zadugo.

KAKVE SU NAM ŠANSE BILE, SUPER SMO ISPALI

 Pripadnik si one generacije koja je više nego sve one pre nje i ove potonje imala gotovo izdiferencirana dva izbora– ili da budeš  deo onog taloga zagrizlog i zatim ogrezlog u besposličarenju, kuknjavi,  nezaposlenosti, pa i drogi, kriminalu, zlu ili deo  grupacije mladih ljudi koji grizu u borbi za znanjem, obrazovanjem, usavršavanjem, karijerom... Iskreno, jesi li imao bilo koje šanse da zaglibiš u prvu grupu?

Nisam. Moj veći problem je u tome što ova “pozitivna” grupa ima toliko podgrupa. I u begu od prve grupe, u potrazi za tim nečim što želim, ne mogu da pronađem fokus i “svoje mesto” što stalno pokušavam i pokrećem neke nove stvari, želeći da pronađem šta je to nešto što želim. Možda je potraga za ciljem zapravo cilj ponekad?

Koliki  deo svog današnjeg statusa duguješ  učiteljima, a koliko je on posledica tvog ličnog izbora, trasiranog prirodnim predispozicijama (inteligencijom i genima), vaspitanjem i roditeljskim nastojanjem da od tebe naprave čoveka?

Prosvetnim radnicima dugujem 103.000 dinara, u eurima po kursu iz 2005. godine. Zbog široko-obrazovne “doktrine” našeg sistema, uspeli su da nam usade širok dijapazon često beskorisnih znanja, tako da sam uspeo te 2005. godine da osvojim Najslabiju kariku. Često mislim da naš sistem obrazovanja, širok, bez specijalizacija, ima smisla samo na nivou priprema za kvizove. Kada shvatiš da enciklopedijsko učenje nema poentu, i da prostim slušanjem na času možeš da zapamtiš mnogo i kada  to zapamtiš i reprodukuješ, onda ti ostane mnogo slobodnog vremena za druga interesovanja. Ja sam jako dobro prolazio prostim pamćenjem nekih stvari, koje su se u određenim situacijama pokazale kao bitne. Tako sam naučio da pamtim i razumem veliki broj činjenica koje mi nisu naročito bitne, ali kada nekome objasnim kako nešto funkcioniše i kompletnu pozadinu te neke stvari, ljudi obično budu zapanjeni. Isto tako ne volim da se mešam u stvari koje ne razumem i tu često ostavljam ljudima prostor da oni objasne meni.

Svojim roditeljima dugujem puno. Prvenstveno u tome što su podstakli moju samostalnost. Naučili su me da za veliki broj stvari u životu moraš sam da se izboriš. Kroz odrastanje naučio sam tačnu granicu i kako proceniti situacije u kojima treba da zatražiš pomoć i šta možeš da uradiš sam.

Kada se uporediš sa svojom generacijom, drugovima iz razreda i  škole, možeš li da oceniš svoje mesto u društvu i životu, danas?  I da li je veći broj tvojih „školskih“ u onoj prvoj ili u drugoj grupi?

Kakve su nam šanse bile, super smo ispali. Mnogo je više u grupi koja je poodmakla u svojim karijerama. Iskreno mislim da su neki mnogo lakše prošli na tom putu, dok se neki i dalje muče, ali sam načelno zadovoljan.

Šta ti je u dosadašnjem životu bilo najteže, a šta u karijeri?

Generalizovao bih i život i karijeru na jednom mestu sa uopštene dve stvari: najteže mi je kad se “iscimam” da nešto uradim i stvarno se oko tog nečega potrudim, a to drugi ne cene ili smatraju da ne treba da budu deo, makar tihom podrškom. A drugo- par puta u životu i karijeri sam povredio neke meni vredne ljude, ali najčešće nisam bio svestan da sam to uradio: pogrešnim komentarima, pogrešnim postupcima, nedostatkom komunikacije ili nečim drugim. Često sam se trudio da te neke stvari posle ispravim, ali to je onda još teže uraditi.

ŠANSE U SAMOSTALNOM RADU MNOGO VEĆE

Imao si prilike da budeš i zaposlen i samozaposlen. Koje su, po tebi, prednosti i mane i jednog i drugog statusa?

Bilo kakav posao koji radiš je zapravo trampa: ti ulažeš neko vreme i za to uloženo vreme dobijaš neki novac koji posle trošiš na ostali deo svog života. Najveća razlika između rada za nekog i rada za sebe jeste ko upravlja tvojim vremenom. U radu za nekoga nikada nisam mogao da se dogovorim kako se troši vreme koje nije uloženo u neki rad. Mnogi dobijaju novac da potroše vreme “na poslu” a ne “u radu”, i to je jedan od glavnih razloga zašto sam se opredelio da sam upravljam svojim vremenom. To često zna da bude i kontra-produktivno, ali odgovornost je na svakom od nas. Rad za nekog (govorim o kvalitetnim poslovima, a ne bilo kojim) je svakako bezbedniji i sigurniji, ali šanse koje se mogu otvoriti samostalnim radom su mnogo veće.

Čime se sve profesionalno baviš?

Radim uglavnom kao dizajner i kao konsultant. Imam više od 15 godina iskustva u produkciji novina i ostalih grafičko - dizajnerskih materijala. Isto toliko sam prisutan i u online krugovima, tako da u poslednje vreme jako mnogo radim više konsultantske poslove u domenu brendiranja, marketing kampanja, novih medija (novi web projekti, startapi, nastup na mreži) i slično. Taj posao se teško naplaćuje ali prija kada te neko pozove i pita za mišljenje. Dosta sam pričao sa Mirjanom Mimicom, kada je pokretala portal Tetka.rs, verujem da sam joj bio od pomoći. Kada je Vlasta pokretao nasasvadba.rs dosta smo pričali oko celog koncepta. Aleksandar Ašković je relativno skoro pokrenuo YouTube emisiju Kupi Sredi Prodaj, pomagao sam  savetima tokom cele produkcije. Među prijateljima koji se bave istim ili sličnim poslom kao ja, često imamo praksu da nešto novo što radimo prvo delimo između sebe, te komentare koje damo autori iskoriste da unaprede svoj rad čak i pre nego što ga vidi javnost.

Sa kim radiš i sarađuješ?

Trenutno radim na projektu indievoic.es, u pitanju je crowdfunding platforma za nezavisne medije, na globalnom nivou. Crowdfunding je sistem po kojem se putem web platforme prikuplja novac od strane velikog broja ljudi “crowd” kako bi se finansirala ili održala neka inicijativa ili neki projekat. Inicijativa može biti neprofitna kampanja (na primer skupljanje para za neku školu) ili bilo koja humantarna akcija. Najčešće u poslednje vreme su kampanje za neke nove proizvode, gde zainteresovani finansiraju proces kreiranja nekog proizvoda i pre nego što je uopšte napravljen.

Pošto su ostale crowdfunding platforme specijalizovane prema tipu finansiranja: donacije po sistemu sve ili ništa (Kickstarter), donacije po fleksibilnom sistemu, iliti “koliko skupiš - skupiš” (indiegogo), zajmovi (Kiwa) i sada popularni “equity crowdfunding” sistem gde davanjem dela novca postaješ vlasnik dela projekta ili kompanije, naš koncept je bio u tome da napravimo platformu koja će biti ekskluzivna po tipu projekata: samo nezavisni mediji, a da polako tokom vremena implementiramo i budemo otvoreni za sve tipove finansiranja.

Osim IndieVoices, jedan od redovnih klijenata mi je svetska asocijacija nezavisnih medija WAN-IFRA, za koje često radim razne interesantne publikacije i izveštaje. Pošto imaju veliki broj medijskih stručnjaka širom sveta, radim dizajn egzotičnih izveštaja kao što su na primer: “Korišćenje mobilnih tehologija u medijima u Africi” a upravo radim na izveštaju o cenzuri medija u Meksiku.

Pored njih, radim za nekoliko domaćih kompanija, organizacija i konferencija, uglavnom poslove brendiranja, pripreme za štampu, produkcije web sajtova i slično.

Samostalni projekti?

Kao lični projekat prošle godine sam organizovao konferenciju wwvrsac, pa se nadam da će mi to biti redovan posao svake godine. Pre dve godine pokrenuo sam forum www.stepa.rs namenjen stanarima novog naselja Stepa Stepanović u Beogradu, pa radim i oko toga dosta, aktivan sam u svim inicijativama Udruženja stanara koje smo pokrenuli nakon inicijative sa foruma. Dajem sve od sebe da pomognem da uslovi života u naselju budu bolji, a i interesantno mi je da praktično budemo prva velika online zajednica stvarne zajednice.

Da možeš da biraš, za koje bi se promene sadašnje zakonske regulative poslovanja  najpre opredelio?

Voleo bih da je start nekako lakši. Mislim da se mnogi plaše da probaju i  da je greška u radu često pogubna za nekoga ko počinje. Mislim da bi tu država mogla mnogo da pomogne. Možda je Amerika ekstremni primer, ali tamo mnoge stvari uspevaju zato što ljudi nemaju strah od toga da počnu. Voleo bih više podrške u tom pravcu. Pogledajte koliko postoji samo investicionih fondova sa rizičnim kapitalom. Oni ulažu u veliki broj projekata gde je od deset potrebno da makar jedan uspe,  a taj jedan isplati sve uloženo u onih deset. Što se tiče same zakonske regulative, mada nisam pravnik, voleo bih da je bolje regulisan status “freelancer”-a, da možeš da fakturišeš poslove firmama kao fizičko lice, a da plaćaš slične dažbine kao paušalac, ali po količini posla, a ne na fiksnom mesečnom nivou. Generalno bih voleo pojednostavljenje propisa i smanjenje papirologije oko brojnih stvari u poslovanju.

Misliš li da su realno izvodljive, odnosno – hoće li se desiti do tvog odlaska u penziju?

Sigurno da hoće. Ja sam optimista i vidim da je svaki dan bolji od prethodnog. Problem je  u tome što su sve promene koje se dešavaju kod nas evolutivne prirode. Postoji neki pozitivni pomak, ali je suviše spor. Da bismo bolje krenuli napred, potrebni su nam revolucijski zaokreti, a ne sporo napredovanje.

Jednom si napisao da  si, pre odlaska u privatnike, uspeo da dobiješ kredit za stan, što ti kao privatniku ne bi uspelo. Koliko i gde su samozaposleni oštećeni u odnosu na tuđe uposlenike i ima li i nekih prednosti u statusu samozaposlenog? Jesi li zaista sam svoj gazda?

To je jedan od primera koliko su propisi i papirologija van vremena u kojem živimo. Interesantno je koliko se državni posao smatra “sigurnim” poslom, a privatni “nesigurnim”. Kod podizanja kredita, na primer, neko ko na “dobar dan” može da dobije posao u bilo kojoj firmi u visini od 800+ eura, ali će zbog loše situacije verovatno njegov poslodavac da plati doprinose na minimalac od 250€, a ostalo da mu da “na ruke”, ili ako taj neko pokrene svoj posao - banke ga smatraju “nesigurnim”. Dakle neko ko više od deset godina živi u Beogradu, kao podstanar, plaćajući rentu od 250-300€ mesečno, ko nikada nije bio na ulici se smatra nesigurnim kreditnim kupcem stana, a neko ko radi u državnoj upravi za ~400€ se smatra sigurnim. Kada posao u državnoj upravi postane “nesiguran”, kada budemo mogli da se pobunimo jer neko u državi ne radi svoj posao i može zbog svoje nesavesnosti da izgubi posao pa taj posao bude nesiguran kao i svaki drugi - onda ćemo verovatno i kao društvo krenuti napred.

Jedan si od najpoznatijih likova u IT i sva zbivanja vezana za nju na domaćoj sceni, jednostavno nezabilazan pri organizovanju svih važnih manifestacija. Šta  su za tebe – net, Facebook, Twitter....i ostale društvene mreže?

Ljudi se oduvek okupljaju. I to je tako od praistorije do danas. Od prvih okupljanja oko vatre, do mnogo kasnije na gradskim trgovima, a sada na društvenim mrežama. Svrha tih okupljanja u zajednice je uvek ista - ostvarivanje nekih ličnih interesa, osmišljavanje zajedničkih akcija, upoznavanje i razmena dobara. Ako uporedite tu vatru oko koje su se lovci dogovarali gde sutra da idu u lov, sa Linkedin grupom profesionalaca koji razmenjuju iskustva, shvatićete da se tehnologija promenila, da samo niste ograničeni lokacijom. Ako srednjevekovni trg koji je služio kao pijaca, gde se okuplja dosta ljudi i neko dođe tu da prodaje robu, uporedite sa Fejsbukom gde prosto neko zna da se tu okuplja dosta ljudi i da je tu logično mesto da ponudi svoju robu, onda ćete shvatiti koliko u stvari sve ima smisla. Nove tehnologije samo omogućavaju činjenicu da lokacija više nije bitna, a i dalje su tu da podmire neke potrebe koje oduvek imamo.

OGROMNA JE POTREBA ZA PROGRAMERIMA

Čini mi se da se poslovni milje danas u ovoj zemlji deli na IT i sve ostalo. Ovde kao da iole garantovani status imaju jedino ljudi iz IT. Imajući u vidu da je u ovoj zemlji gotovo sve propalo, da ti neki rođak zatraži savet jer se dvoumi između  mašinstva ( ili građevine) i elektronike (ili matematike), šta bi mu rekao?

Svima koji imaju decu, rođacima i prijateljima savetujem “hrani sina ( ili ćerku) pak šalji u programere, tržište se umirit ne može”. Interesantno je da sam sada pričao sa ljudima u Novom Sadu koji mi kažu da su poslednje dve godine fakulteta već “rasprodate” i da ljudi koji završavaju već imaju sigurne poslove i stipendije. Ogromna je potreba za programerima, mislim da ima mesta i za nekoliko srednjih škola, koje bi omogućile školovanje osnovnih programera čak na nivou “zanata”. Ali moramo dosta da poradimo na tome, da stvorimo čitavu jednu novu generaciju. Jer tržište je sada ceo svet, ta generacija može da “upumpa” ozbiljan novac u ovu zemlju. Nekada su taj novac upumpavali gastarbajteri, pa posle toga razni fondovi, i sada smo u problemu jer više to niko ne radi, osim onog malog broja ljudi koji izvozi proizvode i usluge. Veliki je potencijal, koji jako malo koristimo. U regionu je Rumunija već ozbiljno počela da radi na tome i zaista  radi na tome da se predstavi kao glavna destinacija za outsourcing u Istočnoj Evropi. Ali nije kasno da uhvatimo priključak.  

Gde je, u okolnostima očigledne dominacije, izazova i perspektive  novih medija, mesto ostalih zanimanja I  obezbeđuje li IT budućnost I onih ljudi kojima je ona strana?

Kada me pitaju da li mislim da je potrebno samo investirati u izvoz ICT usluga i  šta ćemo sa ostalim stvarima, odgovorim da su nekada za celo pleme lovci donosili hranu, dok su se neki brinuli za bezbednost u selu, neki za pripremu hrane, neki za ogrev i slično. Isto tako, danas su ICT usluge nešto što može da se izveze i da ubrizga novac u naše društvo. I treba da postavimo situaciju tako da ICT i ostale izvozne grane imaju prioritet, a da se cela ostala “zajednica” potrudi da oni imaju stimulativne uslove.

 Sutra- Više volim da ostanem ovde i izborim se za ono što želim

erima aranitovic

пре 11 месеци

 

Sjajan tekst. Meni je sada žao što pre jednog veka nisam upisala PMF, ali njihovo tadašnje znanje je na nivou onoga što i sama znam, no mislim da bih sama više istraživala i generalno bila srećnija. No, sve u svemu, poučno!

Negoslava Stanojevic

пре 11 месеци

 

Odgovorih na komentar u drugom nastavku- poučno iz više uglova i iz više razloga. Hvala Merima.

пре 11 месеци

 

Slažem se sa tvrdnjom mladog čoveka koji se ne da pred teškoćama i nalazi posao za sebe tamo gde ga ima, ne čekajući da ga stranka ili ujak uguraju u već prebukirana javna preduzeća. Zato i ima čemu da se nada- i kad padne ova i ona i svaka stranka. Jer je svoj. Sve čestitke.

Negoslava Stanojevic

пре 11 месеци

 

Nadam se da će Ivan i sam zahvaliti na lepim rečima. I slažem se sa Vama- zato sma mu i posvetila ovoliko prostora.