Ide mi onako kako sanjam (prvi deo)- upoznajte Jovanku Panić, Beograđanku koja je odabrala da bude Nišlijka

    


        Tekst pod naslovom "Niš, grad izgubljene duše" je krivac za moje stvarno poznanstvo sa Jovankom Panić, na čiji sam blog prethodno povremeno svraćala, i ne znajući ko mu je autor. Posle kratkog ćaskanja na Fejsbuku  i dogovora za intervju,  svratila sam do njene prodavnice-ateljea, da se stiskom ruke i pogledom u oči uverim u to da je stvarna osoba koja je svojom slobodnom voljom i bez ikakve prinude odlučila da život u sjaju prestonice zameni životom u mom gradu. I to u vreme dok je 99,99 odsto tokova na ovoj relaciji i uopšte u Srbiji suprotnog smera!!

     Ova, po mnogo čemu čudna i jedinstvena osoba, kao da je nekim čarobnim štapićem spuštena na niško tle da ne samo svojim prijateljima iz sveta otkriva Niš, već prevashodno nama, Nišlijama s manje ili više dubokim korenima u  njemu,  otkriva istinsku suštinu, sjaj i čari koje su nama nevidljive.




ČERGARSKA DUŠA CIGANSKA BEZ KAPI CIGANSKE KRVI

     Bez dlake na jeziku i mnogo skrivanja svoje suštine, o sebi kaže:
     
     -Дете сам брака који је био могућ само у XX веку.По мајци, потомак тешког руског племства, које је зло нагнало да из  Русије месецима утире свој пут ка Србији и Белом Граду.На путу од балских дворана и дворског сјаја до живота у братској земљи, сачували су и нештедимице ме даривали тим козачким пркосом и неухватљивом посебношћу која чини другачијим.
      По оцу, потомак још тежих херцеговачких горштака који су, убивши вероватно некога у планинским гудурама (које до дана данашњег нису избили из главе), збрисали на исток далеке 1720 године. Из старог краја су задржали тежак корак и још тежи карактер и нештедимице ми пренели најнамћорастије гене.
      Рођена сам у Београду, граду који више не постоји, на Неимару, који такође више не постоји. Од како је постала ствар престижа доказивати да си Београђанин неразумљивим кревељењем, развлачењем слогова уз псовке и свађу, омаловажавањем домаћина кудикамо бољих од тебе због тога што су изабрали да буду газде на својој дедовини а не прирепак у некој београдској уџерици и коришћењем урлања и пиштоља уместо аргумената у цивилизованој расправи, родни град сам почела да ословљавам искључиво са Престоница или Бели Град..боље није ни заслужио када је дозволио себи да пригрли олош који га силује, унакажава и брука куда год да се појави. Живела сам у неколико градова који нису умели да ме задрже, али су ми подарили неколико ванвременских пријатељстава, којима су ме заувек везали за себе..
 Задњих годину дана своје снове размазујем четкицом по свили и сатену у граду на Нишави који озбиљно прети да учини  до сада немогуће- да ме веже за себе онако како ни један град у коме сам до сада боравила, није..
 Уздам се у Бога, верујем у дубоку, свепрожимајућу љубав из руских романа и ослањам се на зов сопствене душе. Сматрам да су пријатељи дар од Бога и љубоморно их чувам, кињећи их и давећи у свакој могућој ситуацији, чисто да не помисле да су нешто баш важни, па да се уобразе..
 Напамет знам Ђолетове песме, нарочито оне преточене у романе.Грдим Оливера када год ми очи засузе уз његов чудесни глас и ванземаљско пребирање по клавиру..
Волим да играм по столовима на циганским свадбама, уз јецајући звук виолине и да сваки пут изнова ридам уз Десанкине песме. Волим мирис Бајлонијеве пијаце и жамор који се развлачи преко калдрме Каленића. Волим чоколаду, слонове и мирис шуме. И воду..у сваком могућем виду. Само поглед на реку или бескрајну пучину односи терет са мојих плећа и чини ме изнова безбрижним дететом..
 И путовања..нераскидиви и најбогатији део мог живота..
Чезнем да видим Единбург, да на леђима коња пређем Вишинску пустињу и останем без даха једне беле ноћи на далеком северу. Жељна сам остала Истанбула, његовог духа и нестварних људи. И, наравно, Куба..једино место крај Србије, на коме бих и помислила да могу да живим..

    Može li se reći da si avanturista ili za tvoj nemirni duh postoji neki pogodniji izraz? Je li to u genima ili si „izrod“ u familiji po tim afinitetima?

Ја сам у души Циганка чергарка. Hемам праве циганске крви, нажалост, али сам циганска кума и имам пуно пријатеља Цигана који би ме се одрекли јавно када би ми пало на ум да их, политички коректно, назовем Ромима. Мени лично је реч Циганин увек везанa уз слободу руских степа, врелу крв и распомамљене љубави, добро вино и луду храброст, дуге русе косе и цветне сукње вриштећих боја. Реч Ром ме, захваљујући лицемерју и безобразлуку које не решава ништа већ само унижава и изолује, асоцира на беду, немаштину и јад. Нема тог Циганина на свету кога ћу ја, под било којим условом, из Игоовог романа срозати у контејнер.
Aпсолутно сам политички некоректна.И уз то и црна овца породице, што у мом случају представља невиђену срећу, ма како се огромнан број чланова тог бројног клана неће сложити, али ће и на све ређим породичним окупљањима умети да кроз зубе промрмљају..све радиш наопако, а иде ти..
Ма, јок..не радити на нечији начин и не пратити туђе стопе не значи да радите наопако..значи да још нисте разбили свој ћуп (што ће разумети само они који су прочитали фасцинантне књиге Ђорђа Балашевића) и да следите своје снове..
Што опет не значи да ми „све иде“, већ да иде онако како ја сањам..


     Otkud ti u Nišu?


    -  Март 2012 године је био један од најгорих месеци у мом животу, препун ломова, мржње, ружних људи и још ружнијих душа, који су ми живот учинили неподношљивим..
Мој, више пута опробан рецепт за тако ружне приче је..спакуј кофер и бриши негде далеко. Нисам била спремна за неразумљиве језике и обичаје који ми нису били блиски, тако да сам знала да није време за прелазак границе. С друге стране, желела сам непозната лица око себе која неће постављати незгодна питања и нудити утеху неутешној души. Једини већи град у Србији у коме нисам познавала баш никога, био је Ниш..
Човека, са којим сам повремено ћаскала преко  Facebooka, и видела само једном када је послом свратио до Белог Града, сам замолила да ми изнајми негде стан на месец дана..
Први сусрет са бисером југа био је замагљен сузама и не сећам га се најбоље, али је онај други, на обали Нишаве, био пресудан. Пре освита другог јутра знала сам да је то љубав за цео живот и да од овог града можда могу да бежим, али се он из мене више није дао ишчупати...


Након што је исцурео тај месец и прошло тих пар викенда током којих сам хрлила у град који је више мој него што ће онај у коме сам се родила икада то бити, пала је одлука... оставила сам свој дотадашњи живот на северу, створила "Зелени Акаид", оазу у којој су радост, лепу реч и прегршт стварчица које су створиле моја машта и немирне руке, проналазиле оне Нишлијке чија је душа још радосна, детиња и посебна, дуго скривана далеко од сивила, јада и извитоперене стварности..
Ја лако склапам пријатељства, али се нигде нисам зближила са тако пуно људи у тако мало расположивог времена..
Ниш и пар врелих црних очију једног посебног човека били су довољни да пронађем онај део себе за којим сам целог живота трагала..

NIŠLIJE NE ZNAJU KOLIKO SU PRIVILEGOVANI

        Šta ti se ne dopada u Nišu?A šta bi najpre u njemu  promenila?

Ниш је град несвакидашње душе, посебног шарма и фантастичних људи који појма немају колико су посебни и привилегованиПотпуно је парадоксално да пречесто долазим у ситуацију да браним Ниш од Нишлија, потпуно забезекнута тим невероватним комплексима, неспретно заогрнутим мржњом према Престоници и себи самима..
Нишлије воле Ниш само ако их километри од њега деле. Док живе у њему, не примећују нестварну лепоту свога града, без обзира да ли газе његовим улицама или им пуца поглед на град са врха Чегра..
Заборавили су колико је лепо уронити у чаробни шапат векова заробљен међу зидинама Тврђаве, гвирнути у тајне живота неких давних људи, сада ушушкане међу зидове музеја, заиграти танго у великој сали Плесног клуба Степ, у којој најлепшим плесовима може да их научи човек који се тиме бави пуних 30 година, што је раритет и у великом Белом Граду..
Не умеју да се отргну од заглупљујућих серија и ријалитија и проведу посебно вече уз једну Драгану Молес, коју не мрзи да долети из  Рима и унесе дах Миланске скале међу зидове лепог Симфонијског..
За разлику од њихових пријатеља који су свој живот предали на милост и немилост некој језивој периферији Престонице, сваки Нишлија може очас посла да дошета до Народног Позоришта и тамо се смеје са глумцима који само у Нишу нису нека поремећена бића нагрижена славом, већ пријатељи, комшије и најбољи другари..
Имају ту привилегију да могу да седну на неку од шармантних клупица „Гусара“ и попију кафу уз поглед на шашаву реку, која је баш на том месту нашла да се јогуни и из мирног тока кренула да се зажубори и убрза, пркосећи лаганом ритму града изниклог на њеним обалама..а не умеју у томе да уживају, сањајући прљаву Саву и лењи, отровом усмрћени Дунав..
Ништа не бих мењала у Нишу..
Једино бих волела да Нишлије свој град, макар на трен, виде мојим очима..

  Kao neko ko je živeo u tri najveća srpska grada, možeš li napraviti paralelu između njih?

Нема паралеле..
Београд се ни са чим не да упоредити..
Он је метропола само мерено ситним аршинима ограниченог Балкана. Иначе је варош од око 300 000 душа, окружена њивама, засеоцима и шумама, са којима је (уз отету самосвојност древног Земуна, пословног центра званог Нови Београд, непокорног Сурчина или несрећних Обреновца и Младеновца, који до пре пар деценија нису ни знали да 50-ак километара удаљености неће спречити неког бахатог ћату да их од поносних градића преко ноћи преобрати у нежељени и презрени прирепак) напабирчио тих додатних милион и ситни кусур душа, који сада имају привилегију да се представљају као Београђани. Aли и ту несрећу да их исмеју оног трена када их неко приупита из ког су то они дела тог великог града..
Бели Град је мој, нераскидиви део моје бити и ту се ништа не да променити, али, уз сву моју љубав према њему, данас прокаженом, пониженом и посељанченом, не могу преко усана превалити да је леп. Не након што је пред мојим очима прошетао чаробни Краков, заносни Јаши, необјашњиви Скадар, мало и ушушкано Цетиње, Загреб, величанствен у својој гордости, ванвременска Љубљана..претужно би ми било да га понижавам, правећи паралеле са Вечним Градом, на пример или мистериозним и неухватљивим градовима Јужне Америке или далеких источних земаља...

Нови Сад је леп, барем онај централни део, уколико сте у стању да игноришете огавно издање Позоришта које, као какав ужасни сиви и мрачни пришт, ружи древну српску Атину. Има чари у мирноћи Салајке, ушушканог дела Петроварадина који још нису унаказили исфорсираним настојањем да га модернизују, или малене и шармантне Каменице. Остало..тужна, претужна и упадљиво јефтина имитација омражене Престонице и то оног најгорег што се у њој да пронаћи...

А Ниш..
Шта рећи а да ме Нишлије не каменују? Нећу га хвалити..довољно је рећи да сам своје пријатеље Пољаке који, очарани лепим српским градом на југу, смишљају како да реорганизују свој живот и дођу да живе баш овде, водила у обилазак сва три града..
У Новом Саду смо све обишли за дан..
Знаменитости Белог Града смо, уз тегљење и развлачење, обилазили непуна три..
У Нишу су били већ два пута..и још нисмо све обишли..



    Čime se baviš trenutno, profesionalno, budući da se čitaoci ovog teksta mogu upoznati s tvojim humanitarnim radom iz ovog i linkovanog posta na početku ovog intervjua?

Своје дане проводим у својој радњи. Зове се "Зелени Акаид" и веома је нестална и авантуристичког духа као и њена газдарица, тако да већ смишља да и по други пут промени место свог битисања..крећући се од кафане до кафане, од Камина, до Имиџа..
Куда ће даље, ни она ни ја још увек нисмо прецизно издумале..само знамо да нам је време за покрет. У њој радим свашта или напросто дангубим..може ми се..
Сликам када сам срећна, кивна или препуна енергије..
Плетем када ми треба мир и пауза да средим мисли..
Дружим се са неким финим светом..дамама које већ годинама лутају својим лепим градом кога пасионирано даве кинески бофл и најјезивији турски кич и које су у мојој радњи пронашле оазу у којој могу изабрати комад одеће или детаљ који ће их учинити уникатним и другачијим у свету униформисаности и потпуног одсуства маште и инспирације..или напросто попричати са мном, причалицом, уз шољу врућег црног чаја са латицама руже, онако, из старинских порцуланских шољица моје баке, о свим оним лепим стварима као што су књиге или музика, позориште или књижевне вечери, о којима у овој претужној земљи нико више ни не мисли, а камоли јавно говори..


Pored svih znanja koje si stekla kroz školovanje, uspešno se baviš ručnim radom i umetnošću. Šta sve umeš i šta sve radiš i ko te tome naučio? Pripadaš generaciji kojoj umeće ručnih radova nije svojstveno, pa jer zanimljivo i pitanje kako na to gleda tvoja beogradska, a kako niška okolina?
    

Мајка ми је дала злата вредан савет. "Све мораш да знаш да урадиш, а онда сама можеш да одлучиш да ли то желиш да радиш или не." Када сам дошла у Ниш и направила "Зелени Акаид", желела сам да он буде уметничка и занатска радионица по мојој мери..и једна од првих ствари коју сам урадила је било да одем до Удружења занатлија. Председник Удружења ме је питао шта знам да радим. И ја сам кренула да набрајам- да сликам на свили, сатену, памуку, стаклу, чарапама, уље на платну, пастел, графику, да везем, шијем, плетем, хеклам, правим накит, украшавам ципеле, радим гоблен, дељем дрво, иконопишем, каширам иконе, правим разгледнице..
То је немогуће, каже. Позвала сам га да дође у "Зелени Акаид" и да му покажем како ја то радим. Где сам смела да му кажем да ни до пола нисам стигла?
Након 5,5 месеци „рата“ између АПР и Министарства привреде око тога под коју делатност и шифру да удену моју радњу, зову ме велике фаце из Министарства да се договоримо око полагања за Сертификат..
Кажу, набројте нам шта знате, па да видимо за шта све можете да добијете папире..
Кренем ја и њима да набрајам. Жена ме прекида после пете ствари и пита.. "Ви се то шалите? Зар не знате да све што наведете морате пред комисијом и да урадите?"
Свашта..није ме питала за шта ми треба Сертификат, већ шта знам да радим. Након пуно времена проведеног у мојој радњи, гледајући својим очима шта све моја машта и  руке умеју, рекла ми је.. "Hе могу све то унети у један Сертификат. Hикада до сада нисмо имали овакав случај."
Верујем..али то није мој проблем већ Ваш..
Моји пријатељи су се на мене већ одавно навикли. Нишлијке се тек навикавају. Лако је навићи се на лепо. Jедино је мука одвојити довољно времена у овој стрци и журби у коју смо уронили живот, да би све виделе када у радњу уђу....
Ја сам лења бескрајно и волим спори ритам војвођанске равнице. Oпет, тај ритам ме није спречио да напуним фиоку свог ормана сијасетом којекаквих диплома, а своју вредност мерим десетином језика којима се служим..
Лажу када кажу да је живот кратак и да дан нема довољно сати да човек обави све што пожели. Ствар је у томе да већина људи не рачуна на свој живот. Поломе се да све ураде до тридесете, а онда седну пред ТВ и чекају да умру..



Nastavak sledi sutra 

 
Predivno.
 
hvala još jednom
Преведи

Negoslava Stanojevic дели ово преко Google+

пре 11 месеци  -  Дели се јавно
 
+
1
2
1
 
 · 
Одговори
 
Krv nije voda:) Puno vas pozdravljam. Nasle smo se na Twitteru, ja zivim u Londonu a vi u Nisu. Ja sam rodjena u okolini Nisa i moji prijatelji na Facebooku i u zivotu su uglavnom iz Nisa. Imate divan Blog. Hvala i veliki pozdrav. Luna
 
Baš mi je drago-- ja sam inače iz Zaplanja, takođe nedaleko od Niša.
Pfratićemo se, svakako, pozdrav odavde za Vas.
 
Hvala... zbog toga se i našla na ovim stranicama.

 
Pa, znate sta, Vas dve NIslijke, prvo me cesto rasplacete, tj.izmamite suze radosnice svojim idejama, razgovorima...Jos ce te me 'naterati' da zavolim taj Nis.A kad nesto volem, ja stvarno VOLEM. Koliko svestranosti u jednoj dami?Koliko lepote u njenim izjavama? Svidjami se i to sto nije pokundirena. Vecina stanovnistva nase zemlje bi se preselilo u Beli Grad a ona otisla iz njega.Njenom poslednjom konstatacijom da' ljude se polome da urade sve do tridesete, a onda sednu pred tv i cekaju da umru' najbolje je oslikan nas mentalitet. Svaka cast, lepo je znati da jos uvek ima divnih ljudi. Pozdrav obema!

Follow by Email