Javno obećanje za internu upotrebu... ili dva pitanja karakternog tipa

 Odmah da vam objasnim- mislim, svima vama koji nemate vremena da čitate nešto o nekim privatnim stvarima nekakvih blogera- Ovo je, kao što i sam naslov kazuje, jedan sasvim privatan post iz kojeg nećete ništa korisno naučiti. Osim, ali i to samo možda - da saznate koliki je karakter pisac ovih redova. Pa i to, sa zadrškom. Koju, kasnije, kad to vreme izlaženja istine na videlo i dodje, mogu i da prećutim.

     Šalu na stranu,  dok je sinoć onaj dragi Ivan iz ove moje priče koja je mnoge slatko nasmejala ( a i mnogih drugih, ali nije red da vas sad još zamaram i podećanjima)




mučio istinske muke da  gasi vatru, čitati, reši još jednu zagonetku mojih brljotina zvanih davno zabranjeno mi instaliranje bilo čega dok ga ne pitam ( "i to samo četiri nedelje, ej četiri nedelje od kupovine novog laptopa"), ja sam se zarekla
da više, ali ovoga puta zaista više nikada neću da radim na svoju ruku.
     E sad, pošto sam više, da ih sada ne brojimo, puta zarekla u isto, pa mi uvek iznova ruka omane i ode u pravcu jes, kada me ova mašina pita da li hoću toito, ja se, evo, pokajnički , pred svima vama koji imate naviku da zavirite na ovaj  blog, svečano obavezujem da ću ovoga puta dotično obećanje, obavezu, zaricanje... ispuniti. Po bilo koju cenu.

Dakle, moji prsti više nikada neće, nesmotreno, nenamerno, namerno ili kako god, kliknuti na to čuveno jes, koje posle meni zadaje strahovite muke u smislu kočenja kompjutera, a Ivanu dotičnom glavobolje da posledice mojih igrarija reši.


     Al, nisam se ja samo na tom planu obrukala. I to propisno. Saznali ste, nadam se, da je Ivin honorar, još iz njegovih studentskih dana, a sada je na doktorskim studijama, pita s pečurkama( recept možete videti ovde). Koju sam oduvek pravila maestralno. Sve do sinoć. Ne umem ni sebi samoj da objasnim zašto sam baš sinoć, posle zilion briljantnih tih pita koje Iva obožava, odlučila da eksperimentišem i probam da je, umesto s uljem, napravim s mašču!? I to baš onda kada je sa njim došla i njegova Vukica!!!!


Dobro, probala je, ona, vegetarijanka, tu pitu i prošli put, kada je prvi put doveo kod mene, ali zamislite tu situaciju kada ona pored njegove obožavane pite, gricka "spekulas".



     Ako joj je za utehu, pita i nije bila neka. To znam, zato što sam napravila dve, jer - ja od njegovog honorara nikada ne probam ni parčence, nego si on ponese za doručak ono što mu preostane. Samo se nadam da ova nije usput završila u nekoj kanti, toliko je bila dobra.

     Dakle, Ivo, ovo je post za tebe... i pomalo za Vukicu.
     Ja zaista više nikada neću da kažem jes, štagod da me pita moj omiljeni beli toshiba laptop, pa ni po cenu... bilo čega. I nikada, ali bašbaš nikada, neće mi pasti na pamet da zejtin zamenim mašću. I nikada mi pita neće biti loša kao ona od sinoć.


PS- ako se možda pitate šta je tu karakterno u zameni zejtina mašću, da vam priznam-  ta stavka je naknadno ušla u post, jer me je najpre bilo sramota da opisujem moju muku obrukane domaćice, ali mi se nekako nametnula i uklopila u tekst. A ono, najpre zamišljeno pisanje na obećanje karakternog tipa, odlažem za sledeći post. U pitanju je hrono dijeta - i ja.

fotografije sam uzela ovde

Follow by Email