Nemam naslov za ovo što želim da kažem... a nije ni jako važno



     Juče sam na Zubaričinom blogu pročitala jedan jako zanimljiv i nadasve koristan tekst, koji spada u zbirku onih saveta na čijem pisanju pisci iz oblasti popularne psihologije zgrću pare. Ponekad , iako sve već to znate, desi se da vam tek nečiji savet, objašnjenje, uputstvo, šta li, pomogne da izadjete iz lavirinta nesnalaženja s tudjim problemima u stvarnom životu.Ponekad je potrebno da vam drugi objasni kako da iz kontakata sa nekim ljudima, koji se nekritički žale na sve i svakoga i na svašta, izadjete mentalno neoštećeni jer, najčešće su u pitanju emotivne pijavice ili možda čak emotivni vampiri, jer od pijavica bar ima neke vajde.
 
     Danas sam bila na čaju kod prijateljice, starije rodjene sestre moje koleginice s fakulteta i takodje prijateljice.Sa starijom sestrom se družim intenzivnije, stoga što ona i dalje živi u Nišu, dok se moja drugarica vratila u rodni grad. Sve ovo je bitno zbog situacije koju želim da ispričam, a koje sam se podsetila i danas, posle Zubaričinog teksta.
   
     Imala sam drugaricu, takodje ne mnogo daleko, sa kojom sam se družila tako što bi ona dolazila kod mene ili bismo prošetale do grada. Radije sam je pozivala nego što sam odlazila kod nje zato što su, posle jedne porodične tragedije, bili u finansijskom škripcu, a zatim je ona toliko počela da se žali na svoju majku i na sestru, da sam ja skoro potpuno prestala da odlazim kod njih.

     Budući da spadam u one osobe čije se raspoloženje prema nekome čita  na čelu, nisam želela da primete koliko sam ljuta na njih. I to ne zato što su prema meni bile loše- naprotiv, uvek su bile izuzetno ljubazne i predusretljive, već zbog stalnih žalbi moje drugarice. A kada je neko moj, pa bila to i drugarica, mora da je ona u pravu i mora da su one loše što joj rade- sada već i ne znam šta sve, ali joj rade nešto što nije lepo i zbog čega se ona žali - mislila sam u to vreme.
     Da se ipak ne bi osećala zapostavljenom, naterala bih sebe da kod nje odem makar onih dana kada bi u Niš dolazila ona moja drugarica sa čijom se setrom sada više družim. I čak sam se, jednom, u sebi pitala - da li bi ona umela da ceni to što ja odlazim kod nje samo zato što je M. došla, kako ne bi pomislila - ono što je ipak mislila, saznala sam to kasnije, kada sam joj već bila manje potrebna.
     - Ti si  se sa mnom družila samo kada M. nije tu - prebacila mi je, kada je počela da radi i da stiče nove prijatelje.

     I ta rečenica označila je kraj našeg druženja. Nismo se posvadjale, ali se danas srdačnije pozdravljam sa  njenom majkom i njenom sestrom nego sa njom.
     Budući da sam u medjuvremenu shvatila njen karakter, u mojoj glavi je umanjena, zapravo obrisana i njihova krivica, njihovo navodno loše ponašanje prema njoj. I više nema potrebe da sklanjam svoj pogled od njih, jer je iz  njega isčezao onaj prekor, narastao zbog njenih svakodnevnih žalopojki.
     Mnoge od onih na koje se žalila nisam ni upoznala, a neke od ostalih i ne srećem više. Ali sam promenila i svoj utisak o njima, shvatajući da se moja, nekada bliska drugarica, a sada samo drugarica, zapravo žalila skoro na sve ljude iz svoje okoline. Možda i njima na mene?

     Svi mi u životu doživljavamo razne susrete, druženja, prijateljstva, poznanstva. Često nas ljudi sa kojima provedemo manje ili više vremena opterećuju svojim problemima sa drugim ljudima. Baš kao i mi njih, bar nekad.  Baš kao i mi, i oni zaslužuju da ih saslušamo, čoveku dodje lakše kada se nekome izjada.. Ali, nikada ne smemo utisak o drugim ljudima donositi samo na osnovu priča njihovih bližnjih, pogotovo ako se na njih samo i stalno žale. Još manje imamo prava da ih osudjujemo.
     ( Naravno, uvek ima izuzetaka i ima zaista situacija i osoba zbog kojih se neko opravdano žali, i koga moramo ne samo saslušati nego pokušati i da mu pomognemo,ali to nije tema ovog teksta).
 


marina majska

пре 1 године
 
Upravo. Često donosimo zaključke na osnovu tuđih reči, utisaka, neobjektivnog viđenja stvarnosti i čega li sve još. No, dobro je dok smo zdravog razuma da sednemo s vremena na vreme sami sa sobom, proćaskamo i shvatimo gde smo u zabludi bili i kako da ne krivimo sebe već krenemo dalje. Divan tekst...
 
Ili nas, bar, istina udari na glavu, pa saznamo, kad tad.
 
Još jedna životna priča, sa poukom!!!
 
Hvala što si tekst shvatila upravo kao po(r)uku na osnovu ličnog iskustva.

Follow by Email