DA MI NIJE IVANA...

     Nikada nisam umela sa tehnikom i elektronikom. Nema tog kućnog uredjaja koji bi odoleo u mojim rukama - svakom je, pre ili kasnije, bila potrebna nekakva intervencija. Pegla na paru više ne ispušta paru, mikser radi samo u prvoj i poslednjoj brzini, nes kafu nikada nisam ni umela da umutim lepo, valjda je do mene a ne do mutilice, a već za usisivač da ne kazem nista... smejaće mi se svako.

     Najgore prolazi moj kompjuter. Mislim, ono sto je ostalo od njega. I što još ne izdiše , pod naletom mojih pokusaja da udjem u sve njegove tajne. Toliko sam " savladala" sve tehnike baratanja njime, da me cak i Ivan, jadničak koji ima nimalo laku obavezu da ga drži u upotrebljivom stanju , ne jednom  pitao... života ti, kako si uspela ovo da instaliraš. Naravno da je odgovor -  ne znam. On - kompjuter, mislim, me pita da li hoćeš da nastaviš, a ja kazem hoću. I tako, sve dok me pita . Kad nesto pokvarim, tu je Ivan. Ionako on studira elektroniku. I trebalo bi da vežba što više.

     Mislila sam, a verovatno je i Ivan, diplomirani elektroinženjer već, žarko želeo da sve bude  mnogo bolje kada sam presla na net buk. Poslednje generacije. Ali nije.

     Doduše, ovoga puta ga nisam zakočila čeprkanjem po programima, instalacija i deinstaliranjima. Moja pametna glavica je u jednom trenutku žedji zaboravila da se ekran ne drži nikako, a kamoli sa dva prsta. Sreća sto sam se napila vode, pa sam lakše podnela taj stres  kada sam videla crni ekran sa belim tufnama. Inače bih polila i sebe i njega  ladnom vodicom.  
     Dok razrešim dilemu o tome  da li da dajem pola cene novog lap-topa za popravku displeja ili investiram u neki novi komp, Ivan mi je sredio stari. Radio je ko satic, sve dok nisam rešila da i kućiste i ekran, onaj stari, ko kanta, zajedno prenosim u drugu sobu. Zaboravila sam da tepih ima preduge rese o koje se često zakači šnala mojih kućnih papuča. Pala sam preko kompjuterske skalamerije, čiji su se delovi razleteli na sve strane. Sva pomodrela ruka bolela me je tek sutradan. Dok sam ustajala, sva u očaju, samo sam mislila na to, kako sada Ivanu da kažem...

     Smejali smo se  uglas, na moju pretužnu priču o delovima kompa koje sam nekako uspela da spojim u funkcionisucu celinu. Jes' da mi je jedno dva sata zadavao muke, ali je posle proradio, jos malo pa ko nov.

    Sta će, kud će, kad me vidi ovako sposobnu, Ivan mi poveže net buk za stari ekran sa napuklom plastikom na levoj strani. Koju sam kasnije  , neočekivano i nenamerno, prilepila kada sam joj isuviše približila stonu lampu, koju sam tu zadržala previše dugo. To Ivanu nisam ni smela da  prijavim.

     Elem, sada mi net buk služi kao tastatura . Jes da je malo tesna, ali se snalazim. I odmah prelazim na istrazivanje novih mogućnosti kompjuterske tehnologije.Kao malo dete koje trazi male ljude u radio aparatu.

Opet sam klikala 'da' na svaku ponudu moje skalamerije od kompa. Pa me sad sve to koči, zajedno sa stetočinama koje sam registrovala samoinstalirajući nekakav kliner.

     Veceras opet pravim pitu sa pečurkama. Dolazi Ivan da , ko zna koju put po redu, rešava moje kompjuterske brljotine. Jes da je sada već na doktorskim studijama, ali mu je 'honorar' ostao isti...









Ilustracije -  slike niško-prijepoljske slikarke Ivane Kovalčik

Follow by Email