JESMO LI STVARNO SVI NA PRODAJU?

„Ви сте тако јевтини. Можемо да вас купимо са једном визом за Америку, па чак и са позивом на ручак. Могу да купим најлепшу младу девојку у Београду. Можемо да купимо било кога у Србији.»


     Čitam, maločas, ovaj tekst, i ne mogu sebi da dodjem pod uticajem izmešanih osećanja, od besa, srdžbe, gadjenja i uvredjenosti, a najviše od priznanja samoj sebi da dotični Amerikanac koji je ovo izjavio i nije daleko od istine.

     Nekada su se, a ne tako davno da bi se tome zameli tragovi, važni i učeni ljudi koji su dolazili u ovu  sada tako jadnu zemlju, divili velčini srpskog naroda, njegovoj principijelnosti, njegovom poštenju, patriotizmu, stoicizmu, ma, svim onim vrlinama koje se brzo i neumitno gube pod teretom sveopšteg besčasća, neimanja, zatrvenja  svega ljudskog i hvale vrednog u mnogima od nas.
      Nekada smo bili uzor, čak i onima koji su nas javno nipodaštavali, što verbalno, što koristeći čojstvo, junaštvo, požrtvovanost i odanost ideji,  našeg čoveka, spremnog da gine za krst časni i slobodu zlatnu, i ne sumnjajući u ne-poštene namere onih koji su od njegove prolivene krvi imali koristi veće od naše slobode. 
      Nekada smo rasli i odgajani na  mitovima koji su veličali istinske, planetarne vrednosti neograničenog roka trajanja,  koje su neki i ovde, juče i danas, uspeli, nadam se samo privremeno, da iskrive, ismeju, izigraju i  preobrate u kvazi-vrednosti, u šund, blato i mulj naše današnjice koja se svima gadi, a od koje samo neki imaju koristi.

     Nekada smo i drugima, odlazećima, pevali veličanstveno "ostajte ovdje", a danas dozvoljavamo da (skoro) sva naša mladost i pamet i budućnost, uz " ne okreći se, sine", beži iz ove ustajale močvare u kojoj je pamet odavno zaćutala i ... ostalo već znate i sami...
     Nekada smo ponosno oblačili modele iz naših Niteksa, Leteksa, Beteksa... a danas se utrkujemo u tome ko će više para baciti u što brezvedniju krpicu s rokom trajanja od tri pranja, na kojoj je trajna samo etiketa, tamo nekog belosvetskog mangupa koji se dosetio kako da od nesvršenih, iskopleksiranih, neizgradjenih i neostvarenih, izvuče svaku roditeljsku paru, ma i onu namenjenu za nedajbože.
     Nekada smo se utrkivali u tome ko će brže rešiti komplikovane zadatke, naučiti lepu pesmu, napisati dobar sastav, postići najbolje rezultate na maturskom i prijemnom - danas su svi takvi  samo štreberi, a uspaljene pubertetlijke kojima roditelji kupuju silikonske "petice" za punoletstvo, na pijacama kupuju provaljene maturske zadatke, novcem kojem su im, smatrajući s punim pravom, roditelji dali s  blagoslovom.
     Nekada smo na ekskurzije odlazili da nešto vidimo, naučimo, saznamo, duh svoj obogatimo, a danas - ekskurzije su popravni ispit za sve oni koji do tog, čuj, čak do tog datuma nisu skinuli djanu, koje se pre mature moraju otarasiti kao najvećeg balasta.
     Nekada su roditelji svojoj deci govorili, uči, da ne bi bio prodavac na pijaci, svaka čast prodavcima, naravno, a danas sami sebe teše - ne ide mu knjiga, pa šta, počeće da peva, repuje, arlauče, da se skida i blamira u rijalitima i time mu je svetla budućnost zagarantovana.


     Pročitah jutros negde i izvinjavam se autoru što sam zaboravila gde, i ovo - lepotice/misice  s negotinskog vašara već dogodine će biti Nemice, a vi ostali ćete i dalje da sedite za kompjuterom i jadikujete.

     Tako vam je to, kada živite u zemlji u kojoj su se mnogi prodali, koju su mnogi proda-va-li i u kojoj odavno mnogi imaju cenu. Ne recite samo da reč mnogi zamenim rečju svi, jer ću onda morati da skočim u najdublju reku.

 
Potpuno te razumem, mada nisam u tvojoj koži. I verujem, a žao mi je zbog toga, da će te to držati zauvek.
 
Iz moje perspektive "down under" duhovni rascep je neminovan - niti mogu da ostanem niti mogu da odolim da se ne okrecem! Divan tekst, Nego!
 
Otvorila si jednu temu koju nisam imala u vidu, pišući ovaj tekst. Pa me malo udari u glavu, jer mislim da su ti polazne tačke univerzalne, no, istovremeno, i ne samo radi utehe, kontam da su to samo nekakvi kompromisi, kako bi lakše prebrodili neke veće probleme. A kompromise i bele laži ne bih baš podvodila pod onu prodaju sebe koja nas zatire - i kao čoveka i kao narod. Mada su, svejedno, ove tvoje opaske baš i grke i gorke.
 
Uffff, ja sam od onih što se zariču da nemaju cenu, da ovo i ono za njih nema cenu...takve često život tresne u glavu. Kako reče Snežana, sama sebi ne verujem, muče se bez hleba ljudi koje volim najviše na svetu, čuvam odnose sa ljudima koje bih pljunula najradije da nema nekih drugih ljudi, pa prodajem i iskrenost iz obzira i ljubavi, ali ja se zaričem i dalje - poštenje, karakter, samo ono što nema cenu može da nam bude spasenje iz bede. Ono što prodamo, i čime nam to plate zauvek će da ostane na našoj duši, kao cena na proizvodima u radnji.
 
Ovo je jedan od slabo čitanijih postova. pitam se, da li je razlog što nas nanovo podseća na muku ili je drugima bolje, pa misle da preterujem. A to o čemu pišeš - tužno do bola.Jedino će biti vajde od sve te muke ako shvatimo da smo na dnu i da nam valja koraknuti da se uspravimo.
 
Koraknuti-nama? Kuda moja prijateljice, svuda su putevi zatvoreni.Ne važi ona kad se jedna vrata zatvore druga se otvore, više se ni jedna ne otvaraju, ogromne količine optimizma se potrošiše. Koračamo u mestu samo nema ni prepreka koje možemo preskočiti,da se tome radujemo, sve je isto i ravo, samo dobro zakatančena vrata i kapije iza kojih su ljudi sa manje znanja i stručnosti, ali za muljanje sposobniji od nas, ljudi koji nemaju srce, imaju samo novčanik na tom mestu. Eno, čula sam kako je naš siromah, našao neku torbu sa silnim paretinama, devizama, pronašao vlasnika i sve mu vratio a ovaj mu se zahvalio sa 150 evra, što je bilo 0,1% od sume, ni zakonsku nagradu mu ne dade. Ne isplati se biti pošten, samo kako sada u ovim godinama da postaneš nepošten, kako se to počinje?
Прикажи мање
 
Mislila sam na iskorak, društveni, ne lični. A da bi i do njega došlo, moramo svi da se pokrenemo, odjednom. Tebi---želim da što pre bar neki članovi porodice dobiju posao i da prestaneš da budeš jedina hraniteljica. Zaslužili ste.
 
Nego, sve si savršeno napisala. Nikada ne bih poželela krpice, putovanja, večerinke u viđenim restoranima, ali kad zapinje za 'leb i pasulj, više sebi ne verujem. Daće Bog da bude bolje, čujem da se stvari menjaju, država počela da štedi, pa nema para za dezinfekciju prostorija gde radim koje bi sanitarna inspekcija zatvorila da tu radi neka privatna firma, a gde je danas cela zgradica smrdela jer je crkla mačka koja je propala kroz odžak, gde nema telefona jer nema para i gde u 21. veku ukidaju nulu kao početnu cifru na tim telefonima, da ne bismo zvali mobilne telefone ili ne daj bože međugradske veze. A da je bilo onih koji su preterivali, bilo je, i onih koji sa odmora dođu na posao da se "istelefoniraju" i još to javno kažu, a mene blam da odštampam mužu koji primerak CV-ija da pošalje na oglas, trošim državni papir i toner za tih nekoliko stranica. Još uvek sam zdrave pameti, ali nije daleko dan kad ćemo se muž i ja kajati što smo bili pošteni. Nije džaba narod govorio da su pošten i lud braća.

Follow by Email