IN MEMORIAM - DRAGAN BABIĆ , NOVINARČINA I MUŠKARČINA IZ VREMENA PRAVIH VREDNOSTI



- Sećate li se Dragana Babića? Kako kog, pa onog iz intervjua sa Liv Ulman!




     Ako mi je, kad televiziju gledam s mene pa na uštap - i  sasvim slučajno, šetajući po kanalizaciji domaćih i stranih programa, uhvatih  tek krajičak  reprize razgovora Tanje Peternek sa legendarnim Gospodinom Novinarem Draganom Babićem. Onim, koga neki pamte po  dečjoj emisiji Dvogled, drugi po Kino-oku ili Umeću življenja, treći po neslavnom udaljenju iz RTS-a, onda kada je počinjalo vreme razračunavanja sa kvalitetnima i uspravnima i forsiranje  udvorica, ljigavaca i anafalbeta, svuda, pa i u novinarstvu.



    
      A sigurna sam, svi mi koji smo imali prilike da  odrastamo i/ili izgradjujemo sebe uz njega, pamtićemo ga najpre po onoj legendarnoj emisiji u kojoj je intervjuisao Liv Ulman, koja mu je došla na noge, u Beograd. Po intervjuu, tokom kojeg su počele da sevaju , ma kakve varnice, čitave emocionalne eksplozije su  to bile  izmedju njih  dvoje, pa je sasvim očekivani nastavak ovog susreta bio, posle gašenja svetala na kraju emisije, njihov zajednički odlazak u životni glamur poznate švedske  i svetske glumice.

     Toliko, o donžuanskim crtama ličnosti, odjutros pokojnog Dragana Babića. Novinarčine i čoveka, pre svega. Intelektualca,pravog i neprikosnovenog vladara rečju i kamerom, čiji je objektiv zadržavao na sebi istom onom magijom kojom je nas,  gledaoce, držao uz televizor, pogleda prikovanog za njegovo lice i  skoncentrisane na ono što kazuje. Što pita, komentariše...



     Neće se, nikada više, ponoviti ono vreme kada smo prekidali svaku vrstu aktivnosti i žurili kućama da, nedajbože, ne propustimo dobru emisiju, dramu, film... Da ne propustimo da  čujemo šta neki pametni, pristojni, obrazovani, uljudni, kulturni novinari  i isti takvi ili još bolji  njihovi sagovornici, imaju da kažu.

     Pomenuti intervju sa Babićem , malopre, videla sam pred sam kraj - od onda kada odgovara  kako je i u njegovo vreme bilo tabloida i kako su bili jednako gadni kao i ovi sadašnji, kako je javnim ličnostima jednako teško bilo da sakriju svoju intimi,  ma je krili kao i sam Ivo Andić, verujući da, dok ga intevrjuiše Dragan Babić, uspeva da sakrije ono što su svi već o njemu znali.

      Razlika je jedino u tome, što su taboidi tada bili retki, a njihovi junaci još redji i - zaista neki ljudi koji su zasluživali da budu praćeni od svih medija,  pa i tabloida. I, ma koliko bilo nekorektno to, tabloidno pisanje o njima, to nije bilo tako grozno, tako prljavo i prosto kao danas, kada junakom tabloida može da postane svaka šuša, dovoljno slobodna da  se blamira u rijalitiju ili na ulici, dovoljno glupa da joj/mu nije blam što  celoj naciji pokazuje kako ne zna osnovne pojmove iz bilo koje oblasti i dovoljne hrabosti da se ponosi onime čega se pametni stide.

     A možda je baš zbog takvog vremena, u kojem nije pronašao sebe , jedan Dragan Babić otišao, najpre u prinudnu penziju, a zatim i u izabranu ilegalu. Iz koje je, mora biti da je tako, s gnušenjem i žaljenjem posmatrao našu sveopštu propast, svestan činjenice da ni on niti iko pametan, inteligentan, obrazovan i častan, tu više, bar u skorije vreme, ne može da učini ništa. Valjda, dok svi zajedno ne shvatimo da smo dostigli ono dno posle kojeg više nema kud. Osim ponovo potražiti stepenice za uspon.

       Od mnoštva tekstova o Draganu Babiću, na Google, pročitala sam danas ova dva -podsećanje na to da je bio jedan od najvećih, jugoslovernskih, novinara i da je postavio standarde u našem novinarstvu, i intervju iz Plejboja, koji je objavio B92. U kojem je odslikao neko ne tako davno, svoje i naše  vreme, koje je jednako i ovom vremenu sadašnjem. I koje toliko plastično i jezgrovito objašnjava zašto smo tu, gde jesmo, čak i onima koji su rodjeni posle svih naših skorašnjih, a ipak  istorijskih datuma.

    Šteta je, velika šteta što smo izgubili Dragana Babića, od koga su mnogi mogli mnogo da nauče. Ne samo što smo ga izgubili danas, već i stoga što smo ga  izgubili one godine kada je sklonjen iz svoje profesije i kada je bio isuviše ponosan da se klanja nekim novim carevima i bogovima, kojima novinarstvo više nije bila časna profesija u kojoj treba pokazati šta i koliko znaš, već put za ljigavo klanjanje svima onima koji u datom trenutku bivaju car i bog naše javne scene koja se zove vlast.


dopuna

     Tekst je napisan na dan Babićeve smrti. Danas je sahranjen.

     RTS, njegova matična televizija, u kojoj je ostvario svoje najveće uspehe i kojoj se vraćao posle nekih izleta u svet koji ga je zvao ali mu nije godio, objavila je u drugom dnevniku skromni kratak  prilog s nekoliko propratnih rečenica.
    Da smo država u kojoj se zna red i u kojoj se ljudi vrednuju po onome što su bili i koliko su uradili, povodom smrti Dragana Babića, Novinarčine,  pre sahrane bila bi održana komemoracija u njegovoj matičnoj kući, na koju bi došle kolege obučene u crno, voditeljica pomenutog dnevnika takodje bi nosila crnu bluzu, neko od čelnika i njegove kolege podsetile bi na njegov lik i delo... O njemu bi bila napravljena specijalna emisija, mladi  novinari bi se podsetili ili bi saznali   to ko su pravi uzori i kako bi  zapravo  trebalo da se prave kvalitetne emisije.

    Javni servis, koji se još u vreme kada je bio Televizija Beograd, odrekao  svojih najkvalitetnijih ljudi, u ono najteže vreme, samo zato što se nisu proda-va-li, a  kojima se nikada niko nije izvinio, da imalo drži do sebe, do nas i do ljudi koji su ga izgradjivali, trebalo bi da se, konačno, javno izvini svim svojim izbačenim, odbačenim i  do sada ignorisanim poslenicima. I to pre nego što dodje vreme za komemoracije.


https://www.youtube.com/watch?v=JhH2tCuLQfE

Follow by Email