... A SAD, KAD MENI TREBA, SVI MI OKREĆU LEDJA

Koliko puta ste čuli da neko jadikuje i da se žali, kako je on svima pomagao, a onda se našao u situaciji da zatraži ili očekuje pomoć, a nje niotkuda? Da li je baš tako i da li u takvim situacijama možda zaboravljamo istinu? 



     - Svi su mi okrenuli ledja! Dok sam davao/la, pomagao/la, trčao/la... za druge, bio/la sam dobar/dobra, a sada, kada meni treba pomoći, dati, uraditi, saslušati me - nema nikoga! Svi imaju preča posla, nemaju vremena, nisu pri parama... a znam da nije tako - koliko puta ste čuli ovakvu priču od svojih poznanika, rodjaka, prijatelja? Od ljudi koji smatraju da s pravom traže  i s još većim pravom očekuju tudju pomoć bilo koje vrste!


     Nezgodno mi je da iznosim detalje iz sopstvenog iskustva, iz jedinog razloga ,da se neke osobe iz mog okruženja ne bi prepoznale, pa sam zato napravila malu anketu medju prijateljima, s jedinim pitanjem - poznajete li neku osobu iz ove priče i smatrate li da je u pravu.


     - Poznavala sam osobu koja je bila solidan sagovornik i drug, ne mogu da kažem da smo baš bile prijateljice, niti da smo se redovno posećivale ili izlazile, ali me je posećivala  i ponekad smo izlazile u šetnju ili na kafu - kaže Olga, supruga, majka i zaposlena žena - Cenila sam kod nje to što se zaista trudila da priskoči u situacijama kada je trebalo doneti lek, a nikoga nema kod kuće, kada je trebalo da se ofarbam, a frizerka prezauzeta i slično. I nastojala da joj, na svoj način, uzvratim, budući da je lošeg materijalnog stanja. Za nju je uvek moralo  da se nadje posebno posluženje, da je nateram da jede i ,kada nije gladna, da to što je spremljeno ponese kući.  A onda se jednom prilikom našla kod mene sa mojom prijateljicom koja inače obožava neko piće, napravljeno u domaćoj režiji. Kada sam je upitala, zar ti nikada nisi ovo pila kod mene, s ne malim ogorčenjem odgovorila mi je, pa nisam, ti praviš selekciju  oko toga čime ćeš koga poslužiti. Od tog trenutka ja više nisam mogla da budem ista prema njoj. Nekako, zahladile smo odnose i naš kontakt se sveo na kratak pozdrav pri slučajnom susretu. Ako ona mene ceni po čašici alkohola koju nije popila u mojoj kući, iz koje nikada nije izašla gladna, onda takva osoba i nije vredna moje pažnje.


     Setila sam se, dok ovo pišem, i priče svoje prijateljice, o njenoj koleginici koja je zapala u dugove, sekiraciju i sve ostale teškoće, zbog nekih poteza sopstvene ćerke. Pošto je išla iz dubioze u dubiozu, iz jednog kredita u drugi, kada je došlo do guše, počela je da traži pozajmice od kolega. Velike pare!
     - Ona ima kuću s dva velika stana, ja plaćam kiriju i plus kredite za kola i letovanje, njoj su oba roditelja živa, moj otac se oženio posle majčine smrti i ne pomaže me ni malo, i ona je našla da od mene očekuje pozajmicu koju ni u snu ne mogu da joj dam, jer nemam - jadikovala mi je Mima jedno vreme - I sada po ceo dan u kancelariji priča kako je ona svima pomagala dok je imala, a  kada je njoj teško, niko neće da joj pomogne! Ako nam je i pomagala, to su bile kolegijalne pozajmice, koja hiljadarka do sledeće plate, a ne basnoslovna suma koja je njoj potrebna i koju će ko zna kada moći da vrati.

     Posebna priča su oni koje "niko ne poziva na ručkove" kada im zaostaju plate, na slave, kada pozivaju ostale uvažene goste, na porodična slavlja ... Ako ih pitate, pozivaš li ti njih, odgovor je - ja sam togitog vodila taditad na ručak u kafanu ili- ja nemam slavu - ili - ja ne slavim rodjendane.

    - Kako da ga/je zovem na prvo veče slave, kada on/ona ne vodi računa o tome šta priča, koga ogovara i pljuje, o kome iznosi loše mišljenje, utisak ili sud - kaže mi Sonja, koja ozbiljno inventariše spisak zvanica za sva dogadjanja u svojoj kući, da joj se više nikad ne desi svadja medju njima.Jednom joj je, ni krivoj ni dužnoj, slavlje preselo. Ako već ne mogu takve da izbegnem, njih pozovem za poslednji dan slave, kada se opet okupe roditelji i još koji gost, koji nije mogao da dodje na samu slavu.
     Posebna priča su oni koji stalno kasne i dolaze negde pri kraju, kada gosti već počinju da se razilaze. A umorni domaćini tek onda moraju da ih dvore i sve nanovo postavljaju, iako su jedva čekali odmor. Ako ste od takvih, nemojte ni da se čudite zašto vas nema na slavama na koje ste do juče pozivani.

      Bila sam gost na svadbi, gde je pozivano po dvoje ljudi iz jedne porodice - nije bilo tolike sale da primi sve zainteresovane. Tast je, ne mogavši da odbije molbe nekih rodjaka, dozvolio da dodje njih četvoro iz iste kuće. Ovo nije preterivanje ni laž, mada će mnogi posumnjati - mlada je od njih dobila kovertu s 200 dinara, kao svadbeni poklon!! I to nije sve - zatevali su da sede za odredjenim stolom, za kojim je trebalo da sede i  tašta i tast, koji su zbog njih morali da promene raspored. A ljudi su, inače, sebi ostavili sto na najlošijem mestu. Tako da su gosti "od 200 dinara"  sve vreme gundjali, tražili da se zatvore vrata, kukali na promaju i pretili da će pre vremena otići kući.
     Treba li da napomenem - na svadbu sina istih domaćina, nisu bili pozvani!?

      Ne znam da li sam izabrala najupečatljivije primere za ovu priču, niti da li će ona nekome pomoći.No, ako je bar neko prepoznao sebe, ako ne u objašnjenjima i primerima, ono bar  u pitanjima " a zašto mene....", mislim da ima šanse i da shvati neke stvari. I da razume ljude koji nisu u stanju da im pomognu, koji ih izbegavaju ili ne žele da ih dovode u vezu sa svojim prijateljima. Uzrok mnogih naših problema, nedouimca i pitanja nalazi se, zapravo, u nama.

Follow by Email