ONO, KAD TI GOST KUCA, A TI ZAKLJUČAŠ VRATA

     Ne volim da, ovde, pišem baš kada sam besna i kada mi ljutnja kroji rečenice od onih misli, koje su tim besom izazvane. Jer planem, ko juče kad mi  u busu ona što naplaćuje karte vraća sasvim ispravnu novčanicu, koju neće da primi jer je, navodno, oštećena. Ej, papirna dvajesvodinarka, potpuno cela, samo po bočnoj jednoj ivici nije besprekorno prava!! ( Odvozila sam se za dž, uz odbijanje da joj dam drugu novčanicu  - iskreno, imala sam samo najkrupnije i nisam imala volje da punim novčanik svom  onom sitninom koju bi mi ona vratila kao kusur, a i zasmetalo mi , to čangrizanje, ko da će Čurdić prevoz da propadne zbog jedne dvajesdvodinarke, sasvim čitave). Posle mi bilo krivo, pa sam, da bih umirila sopstvenu savest, ne zbog neplaćene vožnje, već zbog te žene, ko zna ko je iznervirao tog dana, pa sam ja postala kolateralna šteta,  dakle, posle sam u drugom busu platila istim novčanicama. I nije bilo zakeranjea tipa, nepeglane ti pare. Toliko, dovoljno da mi umiri savest.

     I sad, za nijansu manje ljuta mada, svejedno,i dalje kivna na vinovnike priča sličnih onoj koja sledi, da kažem sve po redu. I da tako, onima tamo i onima ovde , koji su zaslužni za ovakve priče... sve po spisku.

     Elem, tokom jutrošnjeg net ćaskanja sa prijateljima koji žive u Beču - imam ih tamo mnogo, više nego u celom ostalom svetu i nije važno ko su,  saznam za dogadjaj koji baca jako ružnu sliku na našu diplomatsku birokratiju. Koja bi trebalo da  bude prva dobrodošlica, za svakog stranca koji bi da poseti Srbiju.
     Jedna Brazilka, koja čitavu deceniju živi u Beču, ali je zadržala brazilsko državljanstvo i koja je želela da  ovih dana dodje u Srbiju,  morala je da odustane od puta. Razlog - uz brdo administrativnih papira koji su možda i potrebni, u našoj ambasadi su joj tražili i  potvrde o rezervaciji hotelskog smeštaja i prevoznog sredstva kojim bi došla, važeću Visa karticu i... štatijaznam sve.


     Njeni domaćini, koji bi je svojim vozilom dovezli i u čijoj kući u Srbiji bi bila gost, nažalost, imaju austrijsko državljanstvo. I ne mogu joj dati pozivno pismo. Niti mogu svoje bolesne starce od preko osamdeset godina ganjati da po ovim vrućinama, pa i da su ladovine, isto mu dodje, putuju do prvog mesta u kojem se takva pisma overavaju.

     - Ta prijateljica je obišla pola sveta, živela je u Americi, govori četiri jezika,  i sad hoće da dodje u našu Srbijicu ponesena našim pričama o njoj, a onda joj se na putu ispreči , kaže i sama, naša jako neljubazna  birokratija,  i nailazi na takve prepreke i zavrzlame, a usput sve to i jako košta, da je na kraju odustala. I kome, onda, da se u Srbiji prodaju oni suveniri o kojima si neki dan pisala na blogu, kada sami zatvaramo vrata turistima koji bi hteli da dodju? - pitaju i sebe i mene moji, očito jako potreseni prijatelji, osećajući se i lično obrukanim zbog ovakvog ponašanja predstavnika svoje zelje u inostranstvu i zbog ovakvih propisa koje je naša zemlja donela.

    -  Dzaba ja pricam ovde ljudima kako je lepa priroda, kulturni spomenici, ljudi, hrana i provod, kada ne mogu spontano da dodju u Srbiju, bez silne papirologije! Dok Ceska nije bila u EU, pricala mi je, trebala joj je viza kada je isla na par dana u turizam,ali je bez ikakvih problema dobila isti dan,sto se nadala da ce biti i za Srbiju. SUPER REKLAMA!!! Kasnije mi jedan kolega,Filipinac, pricao da ga je pre par godina jedan prijatelj, poreklom iz Srbije, pozvao da dodje u Srbiju,ali je takodje odustao, cik pogodi, zbog komplikovanog dobijanja viza. Pre dve godine, druga prijateljica, Filipinka, htela je takodje da dodje, a ja sam se sokirala kad sam nazvala ambasadu da pitam šta treba za vizu, rekla da ide sa nama kolima, a oni traze papire od auta sa kojim ce da putuje. To nikad nisam cula do sada da nekom traze za vizu! A ide sad u Hrvatsku na more, poslala mail da pita treba li joj viza, oni su joj napisali da ne treba.



Srbija je jedna mala siromašna zemlja na izdisaju, koju održavaju samo nevidjena ljubav njenog naroda prema rodnoj grudi i neke finansijske injekcije onih kojima je potrebna, da bi što duže isisavali iz nje ono malo svakojakog blaga koje još nisu uspeli da izvuku. I nikada neće da se opameti, ta, naša Srbija!! Čini mi se da, srazmerno sa stepenom kriza i teškoća, rastu i bahatost, nadobudnost i sve one negativne radnje koje nas održavaju na visokoj poziciji najomraženije nacije na svetu, od strane onih koji bi trebalo da budu prvi na polju popravljanja te ružne slike o nama.

Propisi, reći će neko. Pa sta? I propisi postoje da bi se menjali, paralelno s aktuelnim kretanjima u svetu i ponašanjem ostalih zemalja. U kojima, nekim većim, neki manjim, bogatijim ili siromašnijim, sve čine da privuku što više turista. Da ostvare što veću zaradu od njihovog boravka, da onda pričaju svojim prijateljima o doživljenom i da, ko zna, nekoga od njih podstaknu da i sam dodje.

Ljudi iz priče mojih bečkih prijatelja sigurno neće biti jedni od tih.