KAKO IZDATI DOBRU KNJIGU, KAD PREDSEDNIK OPŠTINE PRIMA SOCIJALNU POMOĆ

        Moj virtuelni prijatelj Dejan Zlatić, autor sjajnog bloga na Wordpresu, oblogovan, neko čijim se tekstovima oduševljavamo, iskreno, ljudski, izdao je svoj prvi roman pod naslovom Bezimena. Radi se, kako nam je rekao, o toploj ljubavnoj priči bez imalo politike, ideologije, vremenskih i prostornih ograničenja.

     Sveopštu radost našeg wordpresovskog komšiluka i ponos zbog uspeha našeg druga pomutila je informacija o tome da knjigu ne možemo pročitati, jer je štampana u tiražu od samo 20 primeraka.

     U vreme kada svako ko zna bar pola azbuke i poznaje bar dva, ako ne " svih šest padeža", dakle svako kome to padne na pamet, može da izda knjigu, vrlo često po principu, što manje vredi, to više sponzora  rodbinskog, partijskog, komunalnog i ostalog karaktera,  jedan zaista pažnje vredan autor uzalud je kucao na vrata svoje opštine i njenih još ...stojećih preduzeća.


     Javi se sutra, za ljude koje nije preporučio tajitaj iz teite garniture, kome tetkine strine ujak nije Neko, a ni sam ne ume da se lakta, a ni da puzi, najčešće se pretvara u - malo sutra!! 

    Kako i da ne bude tako, ako ... izvinjavam se što se ponavljam, ali naprosto ovde moram jer je o istoj temi reč, dakle, ako je onoj pevaljki potrebno platiti onolike pare za koncerte u opštinama kojima je njen ljubavnik obećao državnu pomoć o našem trošku, ako je onom muzičaru trebalo dati 300.000 eeeeeeej, 300.000 evra za jedan CD, ako je pevačima koji su ganjali sojke i prokockavali svoja bogatstva udeljena mesečna državna apanaža na nivou osrednjeg tiraža jedne knjige!

     A onda, štuče mi svest, što bi rekla moja pokojna baba, kada sam videla u Pulsu istoka, ovde, tekst o mahinacijama predsednika Opštine Majdanpek, jednog od onih iz priče o malo sutra.

     Dotični je, baš u vreme ove i ko zna koliko još priča o malo sutra, sebi, uz sve one dodatke, razreze, prireze, kojima je samom sebi povećao prinadležnosti, dodelio i , ni manje ni više, socijalnu pomoć.
U vreme dok je grad na čije je čelu bio ostao bez četvrtine stanovnika i 2500 radnih mesta, u vreme kada u gradu ništa živo od privredne delatnosti nije pokrenuto i kad ... kad je čak i država svojim činovnicima smanjila plate za deset odsto!!

     Naš Dejan se čvrsto opirao pokušajima blog zajednice  kojoj s ponosom pripadam, da se samoorganizujemo i, kao prenumeranti, finansiramo sopstveni primerak Bezimene. No, pod naletom emocija koje su ga, verujem, pritisle posle naših komentara i predloga, koje možete videti ovde, sigurna sam da neće imati srca da nas odbije.

     Te tako, počela sam da popunjavam spisak potencijalnih prenumeranata. Još da nam Blogi, kako ga zovem od milja, dostavi broj svog tekućeg računa, nadam se da ćemo mu to iznuditi, 
pa da počnemo da se radujemo čitanju jedne knjige koja je štampana samo zato što su neki ljudi verovali da ona vredi.
     Vidi mene - koja je štampana... dobar znak, jer da sam napisala , koja će biti štampana, to ne bi zvučalo ovako lepo.


     

Follow by Email