NJENE MUKE OD JEDNE ZLE ŽENE

     Ta žena, to zlo od žene, muka koja me snašla i iz koje ne znam kako da izadjem, svaki danom sve više mi zagorčava život. Stičem utisak da, maltretiranjem mene, stalnim  izazivanjem moje reakcije, zapravo želi da opravda svoje nečasne postupke i misli.
      Moja je nesreća u tome što delimo isti prostor, do moje dve sobice dolazi se hodnikom koji vodi pored njenih vrata. I što uvek, da bih došla do tog svog sirotog protora, moram da prodjem pored tih vrata. I pored nje, znači, jer se pojavi na njima, čim čuje da ulazim.

      Najpre je to i moglo da se podnese. Začikavala bi me, provocirala, prozivala, a ja bih sagnute glave, nemo žurila da što pre prodjem tih nekoliko koraka, samo da je više ne gledam. Osećala sam, iza svojih ledja, sav onaj bes nagomilan u njoj, koji nije mogla da izbaci. Nisam pristajala na svadju. Odolevala provokacijama.

     Onda je počela da vredja. Najpogrdnije reči je izbacivala kao vatru, u mom pravcu, udarajući se u grudi, smišljajući sve pogrdnija imena za mene. Tresla sam se. Od muke, besa, srdžbe, razočarenja. Ali i dalje ćutala.


     Moja ćerka, koja je sve to morala da sluša i gleda, često bi zaplakala od muke. A onda sam primetila da je sve manje pogadjaju pogrdne reči upućene meni. Nalazila je, čak, ponekad i opravdanja za nju. Pusti je, stara, izlapela, govorila je, odjednom promenjenih stavova prema starici koja joj je majku kinjila.
     Shvatila sam o čemu je reč kada sam počela u kanti za otpatke da vidjam, svakodnevno, omote od čokolada i ostalih slatkiša. Koje joj ja nisam kupila.


     Onda je , jednog dana, dok sam unosila u stan osušeni tepih, ta zla žena stala , po običaju, na svoja vrata, i dok sam ja prolazila pored nje, počela da zapomaže - Ne dajte, ljudi, ubi me, pomozite mi, ova će da me ubije, orilo se niz hodnik i dalje njeno ciktanje, na koje niko nije odgovarao, sve dok moja ćerka, koja je iz svoje sobe sve posmatrala, nije povikala - Zašto lažeš, ja sam sve videla, mama te nije ni pipnula, prestani da izmišljaš i da je napadaš.

     Ućutala je. Posle sat vremena videla sam kako, u prolazu, gura sto dinara mojoj ćerki u ruku.
     - Ti li ćeš majku da prodaješ za 100 dinara, pitala sam ćerku, a ona je samo ćutala.

     Kroz nekoliko dana, dobila sam poziv iz Centra za socijalni rad. Ta žena je podnela prijavu protiv mene. Optužila me za napad, zlostavljanje. Kao svedoka, ipak, nije navela moje dete. Svedok joj je komšika od preko puta, koju maltretira nasilni sin. I koga ona ne želi da prijavi, ali hoće da mu pripreti na ovaj način.

     I tako, sada mora da se branim od optužbi da sam učinila ono što nisam. Jedini svedok mi je moje dete, potkupljivano čokoladicama, koje ja ne mogu da mu kupujem svaki dan.

     Nisam pametna. I ne znam šta da kažem.Do sada sam ćutala, plakala u svojoj sobi i mislila da mogu da otrpim. Ali, sada sama svesna toga da se neće zaustaviti, ta žena, ta zla žena koja me nikada nije volela, koja me maltretirala čitavog života, ta ... sramota me da kažem ... moja majka.

Follow by Email