VOLI SAMO ŽENU KOJE VIŠE NEMA I TUDJE DETE, KO SVOJE

    Čudni su putevi Gospodnji i  nikad čovek ne može da kaže da zna zašto je nešto tako kako je, nit zašto je nešto kako nije red, al samo tako može da   biva.

     Još pamtim njegovo lice, sledjeno od bola, s maskom pribranosti koju je namakao kada je pošao na zadnji oproštaj sa Njom. Čvrsto je držao za ruku devojčicu, ne tako davno usvojenu,  posle tolikih godina bezuspešnih očekivanja i nada. Koja je unela radost u njihov dom, već dovoljno ispunjen ljubavlju dvoje koji su se zaista našli. Koje je smrt rastavila samo na tren, dugačak koliko i njegov život bez Nje.


     A naredio je sebi da živi, onako kako ga je Ona molila dok je odbrojavala svoje zadnje mesece, dane, sate u polusvesti. Nesebičnom ljubavlju obasjavala je njegovo uplašeno lice, puno prekora životu što mu je oduzima tako... naglo, nepravedno i zauvek.

     - Čuvaj je i voli, jer ona više nema nikoga osim tebe - tiho je govorila, gledajući u to malo biće koje je dočekala i podizala s toliko ljubavi, da je izgledalo kao da je zaista iz njene utrobe izašla - A da bi voleo nju, moraš da voliš sebe, onoliko koliko si mene voleo. I koliko ćeš me, znam, voleti od trena kada odem. I dopusti sebi da voliš opet. jer u tvom srcu ima dosta  ljubavi za nas obe. Mene, koje više nema, i nje koja će doći na moje mesto.
Voli je onako kako najbolje umeš i nikada nemoj da zameriš sebi na toj ljubavi, znajući da ja volim da tako bude. I da jedino tako mora biti.

     Prošlo je dosta vremena od obećanja koje joj je dao, ali je ispunio samo onaj deo vezan za dečiju ručicu u svojoj ruci. Ljubav kojom je nju obasipao bila je ravna svoj onoj ljubavi kojom voleo sebe, Nju koje nema i to dete koje je trebalo samo da im ulepša život. Koje im je, svakako, ulepšalo živote, dovoljno da Ona ode s osmehom na licu. Znajući da ga ne ostavlja samog.

     Pokušavao je više od toga. Trudio se da, makar zbog obećanja Njoj datog, još jednu ruku im u svojoj ruci. Zalud. Tražeći u svakoj Nju, izgubio je sebe. Znao je, nikada nije lagao sebe, kada je već morao Nju - nijedna ne može da zauzme njeno mesto.
     Neka, da prekrati dugu noć, da nežno dodirne lepo lice, zagrli, samo to može. Bez budućnosti i bez obaveza. Pa ako hoće, hoće.

     Kako se desilo , i pored svega, da ona koja je pristala na sve - susrete bez reda i smisla, vezu bez veze i nežnost bez budućnosti,  jednoga dana kaže, muško je i zvaće se kao i ti, nikada nije mogao da shvati. A nije se ni trudio.
     Uz ime, dao mu je i svoje prezime. I trećinu svoje plate. I najlepše zeke i igračke koje je za  svog brata izabrala devojčica koju je jedino smtrao svojim detetom.
     Sin je bio samo neželjena obaveza, zarad koje je ispunjavao formu. Retko i nevoljno, ali bez gundjanja.

     Devojčica, jedino njegovo voljeno dete, obožavana kćer kojoj je skidao zvezde i bio spreman da joj ispuni svaku želju, ostala je jedina njegova ljubav u životu. Uz ženu koje više nema i koju će voleti i posle svoje smrti.