SVUDA NEKA MUKA, A NIKOG NE SMEŠ DA LAŽEŠ DA ĆE BITI BOLJE



    Mnogo sam volela proleće. Ono, kad kreneš kroz grad, pa na svakom ćošku sretneš neko drago lice, koje nisi video mesecima, ponekad čak i godinama. Pa nastavite priču, srdačni ko da ste se rastali juče ... pa umesto da za sat il dva ispozavršavaš obaveze, zbog  tih susreta koji, kao, traju minut, a otegnu se , ponekad i u pijenje kafe, u sat ili dva, ustvari provedeš pola dana u ćaskanju.

     Ali ti nekako milo što si neplanirano potrošio toliko vremena, jer, iako je  reč o ljudima sa kojima se ne družiš intenzivno, niti se može reći da ste bliski prijatelji, svejedno, obradujete se jedno drugom, ispričate, razmenite pozitivn u energiju i tople zagrljaje. I rastanete se, do nekog sledećeg susreta koji može biti koliko sutra ili možda tek kroz godinu dana, kada ćete se ponovo obradovati jedno drugom i , s nogu ili uz kaficu, prodivaniti.

     Ovog proleća, a čini mi se da je slično bilo i ono lanjsko, ne mili mi se da prodjem kroz grad.
Srećem samo oronule ljude koji, pognutih ramena i tmurnih pogleda, umorno vuku noge. Zabrinuti, uplašeni, ogorčeni. Tužni, nesrećni, plačni.

     Jednog dana saznam, koleginici umro zet. Naša generacija. Drugog dana, druga koleginica, u crnini - umro joj muž. Naša generacija.

     Školska drugarica juri da, po drugi put, reprogramira kredit. Drugaru iz kraja isekli dve gume na kolima. Komšinici iz ulice kojom svakodnevno prolazim, preko noći počupali tek zasadjeno cveće. Iz žardinjera, u dvorištu. Na povratku saznam da je cveće iste noći počupano i ispred tek otvorene komšijine radnje. 
     Desetak biljaka, puta 25 dinara. Opoganio ruke posezanjem za tudjim, eeeeej, za tričavih 250 dinara. Koliko košta paklica cigareta?

     Nekadašnji poslovni prijatelj, nekada čovek ko od brega odvaljen, posle dva infarkta zbog svega što ga je snašlo od kako je ostao bez posla, vuče neke fascikle, ko potrčko u firmama ljudi za koje se smatra da su sumnjivim radnjama stekli to što imaju. A stoput pametniji, pošteniji i obrazovaniji od njih.

     Bivšoj  komšinici muž se naprasno vratio iz Rusije, odakle je trebalo da dodje tek na jesen, sa sve parama za ćerkinu svadbu. Kažu, iz Sočija vraćaju sve one koji su bez papira, umešala se Evropska Unija i tamo. Traže da je sve legalno.

     Nekada ljudi nasmejanih lica, bistra pogleda i čvrstog stiska ruku, sada su samo senke sebe samih.

Svuda, samo neka muka.

A nemaš obraza da im kažeš, nikome od njih ne možeš da kažeš, ne brini, biće bolje, srediće se... Nemaš ni prava na to, jer odavno ni sebe samog ne lažeš na taj način...

Follow by Email