SRBIJO, DA LI BAR POCRVENIŠ?




     Nisam htela da koristim tudji naslov, inače bi se ovaj tekst zvao SRBIJO, PLAČI, po tekstu sa portala odakle je preuzet -  a nalazi se ovde.  

     Sirotinjo, i Bogu si teška, a o državi i da ne govorimo !

     U zemlji u kojoj čitave porodice, sa ogromnim brojem članova,  od kojih najčešće niko nikada ništa ne radi, žive od socijalne pomoći , dijabetičar i bubrežni bolesnik s još nekoliko dijagnoza, čija firma je propala a od penzije ga deli deset meseci, dakle, taj čovek nalik onima sa fotografija iz nekih logora, živi od pola obroka iz Narodne kuhinje. (Jedan dan on jede, drugi dan drug koji je u čitavoj nesreći imao, ne nikako ne mogu reći sreću, ali eto, imao je to nekakvo pravo na taj jedan kupon.)

     U zemlji u kojoj pevaljke sa završenimm šnajderskim kursom  dobijaju basnoslovne honorare za koncerte na proslavama gradskih rodjendana koje im , svojiim položajem i obećanjima državne pomoći tim gradovima kupuju ljubavnici,  jedan diplomirani ekonomista na kraju radnog veka prodaje  tračice za aparat za merenje šećera u krvi, kako bi kupio neke druge lekove, bez kojih ne može!

     U zemlji u kojoj muzičari dobijaju 300.000 evra za snimanje najobičnijeg CD-a, dvojica radnika ostalih bez posla posle decenija rada, dele jedan kupon za posni obrok iz Narodne kuhinje!

     U zemlji, u kojoj prestareli pevači koji su svoja zaradjena bogatstva spiskali na lagodan život i ko zna koje poroke, dobijaju državnu apanažu na račun svih nas, jedan trudbenik je prinudjen da gladuje!

     U zemlji u kojoj se sveštenici utrkuju u kupovini što skupljih džipova, razrezivanju što viših cena svojih usluga i u tome ko će se pročuti po većoj aferi, trudbenici koji su čitav radni vek znali smo za zadatke i izvšenja, nemaju pravo ni na zajednički kazan!


     U zemlji u kojoj se najpre prodaju najskuplji sajamski modeli automobila, a oni koji su se obogatili na narodnoj grbači hvale se jahtama i stanovima na ko zna kojim belosvetskim adresama, samo oni koji nikada ništa nisu ukrali - jer da jesu ne bi  danas bili na kazanu, preživljavaju od drugom namenjenog, pola obroka dnevno!

     U zemlji, u kojoj stečajni upravnici dobijaju basnoslovne naknade za angažovanje i u po desetak preduzeća odjednom, vidite ovde  - šta ćemo, neke zemlje se hvale preduzećima koja rade, a mi onima koja su u stečaju,  drugi diplomirani ekonomista je prepušten zubu vremena, koje ga je ionako dobro nagrizlo.


     Pitam se, samo, gledajući u fotografiju ovog čoveka čiji je usud u tome što se školovao i radio u ovoj zemlji, hoće li, ovako tanan i krhak, tu penziju koju je zaslužio, makar jednako vredan kao oni koji su ga prepustili ulici, hoće li taj čovek, sudbine koja je produkt nehumanosti vremena u kojem živimo i ljudi sa kojima živimo, a koji odlučuju o sudbini malog čoveka.... odugovlačim da kažem jer biram reči, a ne mogu ih izabrati i verovatno već pogadjate, hoće li taj čovek na nogama dočekati dan kada će od svojih para kupiti sebi čestiti obrok i lek za svoje bolesti.

     Srbijo, stidi se, i mi svi zajedno s tobom, kada smo dozvolili da nam se dešavaju ovakve stvari, dok istovremeno stotine hiljada, ne, milioni  evra nekontrolisano teku  i  otiču u nepovrat, pa to saznajemo tek kada stranke odu s vlasti i kada postane kasno...

4 коментара

  1. Naravno da treba da se stidimo pred svim ovakvim i slicnim problemima. Gurnuli smo glavu u pesak, svi vec pomalo umorni od pritiska koji se na nas sa svih strana vrsi svaki dan. Nikada nece biti pravde za sve. Mali covek uvek na svojoj grbaci nosi teret drzave i drustva. Sve je manje morala kod nas, ali cini se da nije bolje ni u svetu. Prosipanje hrane je takodje bogohulno. Nazalost i pored ovog vaseg teksta moram da napomenem i cinjenicu da postoje poslovi koje nasi ljudi, pogotovu oni bez zaposlenja, a radno sposobni nece da rade, pa cak i sada uvozimo radnu snagu za gradjevinske i poljoprivredne poslove. Ja bih recimo, da sam na vlasti otkupila sva napustena domacinstva i dodelila ih uz startnu pomoc svima koji zele da rade. Pored bolesnih i invalida kojima zaista treba pomoc, imamo i armiju ljudi koja skrajnuta zivi u gradovima na ivici egzistencije, primaju socijalnu pomoc i hrane se na zajednickom kazanu, a nece da zasucu rukave i rade. Jedna opstina (nazalost ne znam koja) u Srbiji je vec uvela pravilo da socijalna pomoc mora da se odradi, osim kad su u pitanju invalidi i znacajno im se smanjio broj osoba koji tako zele pomoc. Mislim da je i to jedan od nacina da pomoc dodje do bespomocnih osoba. Mi kao narod mozemo da se stidimo iz mnogo razloga ne samo sto zmurimo pred ovakvim problemima, vec i zato sto unistavamo nasu prirodu, resurse, bahato se ponasamo prema infrastrukturi, sto smo nesposobni da decu s jedne strane zastitimo, a sa druge navedemo da zaista uce i citaju i postanu ljudi. Svi ocekuju da to ucini neko drugi - drzava.
    Crvenimo se, ali ne nazalost svi !!!
    Pozdrav, Maja (Beograd)

    ОдговориИзбриши
  2. Razmišljamo isto. Još da nam daju malo vlasti, pa da im pokažemo kako bi trebalo...

    Malo se šalim, ali, zaista se slažem s Vašim mišljenjem i sigurna sam da postoji puno načina i rezervi da se pomogne onima kojima je pomoć zaista neophodna. Možda baš kroz neku vrstu odradjivanja, kako rekoste, jer svi mi znamo da mnogo ljudi živi od socijale samo zato što neće da radi, dok isotvremeno neke ponosne žene čiste po kućama i tako prehranjuju porodice.
    Ma, nerviram se dok pišem, inače bih otegla ovaj odgovor duže nego tekst sam.
    Hvala Vam.

    ОдговориИзбриши
  3. Dobro si i istinito sve ovo napisala.
    Ima i radno sposobnih koji neće da rade, u pravu je Maja, a ima i i onih koje ne shvataju ozbiljno da hoće da rade mimo fakultetske struke.
    Jer, taj ekonomista, koga si pomenula, verovatno na crno prodaje te tračice, jer ga ne bi primili za računovodstvo i neke druge poslove, smatrajući da je preškolovan i da nije ozbiljan kad i na te poslove konkuriše.
    Što se pevačica tiče, njih ne osuđujem, uzimaju kad im se daje, a daju pored bogataša i obični siromašni smrtnici. Eto primera, VB i Farma, odakle nedeljni honorari višestruko veći od moje plate-od SMS poruka od, izvinjavam se, budala, kojima je to zabavno i koji za to imaju, a za nešto drugo nemaju. Znam primere parazita koji troše na pivo u kafani, iz prodavnice nije isto, na ture pića i svašta nešto, a mame i tate ih pomažu, jadna deca od 35-40 godina.
    Moj rođak fizikališe za dve hiljade dnevno, i ni dinar ne donese kući, sve potroši tako, sa društvom, teško zarađeno, a majka i brat šalju hranu, pa da li je to normalno?
    Moj muž traži svaki posao, ne mora u struci, ali nema, a bio je na rukovodećim mestima gde je mogao da krade,. ali ni hemijsku olovku reklamnu ne htede da mi da, to je za šposlovne partnere, zato i nije odgovarao novom vlasniku firme, jer je hteo pošteno da radi, a ovaj da mulja, zato je i ostao bez posla.
    Ja lično se ne stidim ničega, sve sam radila savesno i pošteno, u mom poslu gde nije lako pomagati ljudima, ja pomažem, namerno nikog nisam povredila, od ono malo što imam dajem i u humanitarne svrhe,zašto da se ja stidim?

    ОдговориИзбриши
  4. Draga NENO, hvala ti za argumentovane dopune tekstu.

    ОдговориИзбриши

Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.

Follow by Email