NIŠ BI SIGURNO RATIFIKOVAO ZABRANU KASETNIH BOMBI, ZAŠTO SRBIJA TO NEĆE

     Nebo iznad Niša, danas nešto pre podneva, bilo je tamnosivo, tmurnije nego onog 7. maja pre 14 godina kada su uže i malo šire gradsko jezgro zasuti kasetnim bombama. Onim, čija je upotreba inače zabranjena.
   
    Dok sam danas, baš u to vreme , prolazila centrom grada, kroz glavu su mi prolazile slike koje se trudim, bezuspešno, 14 godina da izbrišem iz sećanja. I koje najsilovitije istrče pred moje oči baš nekako ovih dana, kada je Niš 1999. godine   počeo da biva i to i ostao - vodeći grad u zemlji po broju civilnih žrtava bombardovanja zemlje, čiji se cilj, izgleda, uspešno privodi ostvarenju ovih dana.

    Kao juče da je bilo, sećam se kako je kolega Stamen pošao da me isprati do čekališta autobusa, u nameri da dovršimo razgovor koji se, kao i svi razgovori u to vreme, kretao oko toga - koliko će trajati, šta će nam raditi, hoćemo li izdržati, kad ćemo pokleknuti... A onda su, zlokobno oglašavani sirenama  , avioni počeli da kruže nad našim glavama.


     Narod, zatečen u glavnoj ulici tog trena, počinje panično da trči - svako u svom pravcu. I danas pamtim paniku na licu jedne majke koja je, čvrsto držeći devojčicu od nekih pet-šest godina, izgubljeno jurila čas na jednu,  čas na drugu stranu . Niko se nije setio da joj kaže , niko se izgleda ni zarad sebe u tom trenutku nije setio, da je  obližnji podzemni prolaz ujedno i sklonište.

     Ukopani u mestu, novinarski radoznali, nemoćno smo posmatrali kako se  tovari bombi, kasnije saznajemo o kakvim bombama je reč, izručuju na  različite delove grada. I kako se istog trena diže gust dim iznad Autobuske stanice, Pijace kod Tvrdjave, Banovine na jednoj i Gradske bolnice i Hitne pomoći, na drugoj strani grada, nagadjali smo gde su još pale bombe, po tom dimu koji se širio dok su se avioni bezbedno udaljavali.

    Zvuk "mirele" mešao se sa zvukom sirena Hitne pomoći, nije se  znalo da li brže odlaze ili se vraćaju, činilo se, sva vozila koja je Hitna imala , bila su na ulicama u tom trenutku.

     Jeziv je taj osećaj, da ste bespomoćni. Da stojite i gledate, ne želeći to, istoriju svoga grada, svoje zemlje, svog naroda, ispisanu tonama kasetnih bombi koje su samo toga dana odnele 15 života. Bili su to, jedna trudnica kojoj je svekrva podmetala svoju torbu ispod glave, da joj bude ugodnije dok je umirala, a samo je krenula u obližnju ambulantu na kontrolu, jedan doktor nauka koji je iz svog stana u zgradi za vreme bombardovanja prešao u prizemnu kućicu pored Hitne, verujući valjda da, iako su zveri, neće bombama na mesto koje spašava ljudske živote, neki deka koji je izašao u dvorište, pored Gradske bolnice, da vidi gde su mu unuci...
     Sad ih više nema ( D. Maksimović).


     Slike ubijenih ljudi koji leže na ulicama u lokvama krvi, potresne scene jauka preživelih , koji na kolenima nariču nad pokojnicima, bombama preklan pas ... počele su da se redjaju na lokalnim televizijama, a da se dim nad gradom još nije ni razišao.


     U gradu je vladao muk. Nismo nalazili reči za ono što smo, tih i narednih dana, preživljavali.


     Kada sada razmišljam, ne mogu reći da nas je bilo strah ( osim jedne prijateljice koja to nije ni krila i čiji me muž molio de utičem na nju,  da joj kažem kako mora da prestane da paniči i da ne prenosi paniku na ostale ukućane) . Bili smo samo besni, ljuti u toj nemoći protiv koje nismo mogli ništa. Osim da , njima tamo, koji su komandovali  životom i smrću, poželimo božansku, svemirsku, ljudsku i nebesku pravdu. Kad tad.

     Kasnije je javljeno   -  na Niš je tog 7. maja bačeno hiljadu kasetnih bobi, iz dva kontejnera. 

* * * 

– Pre tri godine stupila je na snagu Konvencija o zabrani kasetne municije koju je potpisalo 111 država, a koju Srbija, koja je aktivno učestvovala u izradi Konvencije i koja je najveća žrtva kasetne municije u Evropi i među najvećim žrtvama u svetu, do dana današnjeg nije ratifikovala –kaže Slađan Vučković, a preuzeto iz teksta koji se nalazi ovde   – Da situacija bude još paradoksalanija Srbija je jedina zemlja u regionu koja to nije učinila.Iz kog raloga, niko ne može da kaže.Ostaje nam samo da nagađamo.Posebno čudno zvuči ovaj podatak kada se ima u vidu da ratifikovanje Konvencije donosi niz prednosti zemlji koja to učini, a pre svega se radi o donacijama  za kontaminaciju teritorija koje se nalaze pod kasetnim bombama koje još nisu uništine i opasnost su za civilno stanovništvo. U Srbiji je do sada očišćeno 17 miliona, a treba očistiti još 13 miliona kvadratnih metara od kasetne municije. Cena razminiravanja je od 0,85 do 1,2 evra po kvadratu. Donacije bi u tom slučaju jako značile.

     Sladjan Vučković je, inače,  NišliJA koji je nastradao od kasetne bombe na Kopaoniku prilikom rasčišćavanja terena 1999.godine, aktivni  zagovarač zabrane ovog oružja. Sladjan je zajedno sa svojom suprugom Dušicom BAN advokat u Srbiji, ili, kako on voli da kaže, aktivista za zabaranu kasetnih bombi.To je njegov način ali i način njegove porodice da nastavi sa borbom protiv ovih podmuklih ubica zarad dobrobiti nedužne dece u svetu, a posebno u Srbiji.

     

Follow by Email