NISI U TUDJOJ KOŽI, PA ZATO I NE SUDI

 
     Kako je to mogla da dozvoli?
     Zasto je toliko dugo trpela ?
     Ko zna šta je sve ona kriva, pa je do sada čekala da ode ...   
     Nije ni ona cvećka, kad je dopustila da stvari dodu dotle ...     


     Ove i slične komentare često smo skloni da dajemo u razno-raznim pričama o tudjim sudbinama, tragedijama , postupcima ... Ne retko, uz ono, uobičajeno - Ja to ne bih dopustila ! Ja bih znao šta  da uradim ! Meni se to ne bi desilo, nikad !

     Neposredni povod za ovo moje razmišljanje o preuranjenom zaključivanju na tragične teme iz tudjih života, jeste ovaj blog blog koji od sinoć iščitavam , uz povremene nužne pauze , i koji me je rastužio, razgnevio, svrstao u mrzitelje tog zla s druge strane ... u navijača ...



     Još nisam došla do  kraja i ne znam da li se junakinja, autorka bloga, izborila za svoje dete. Za život bez torture već jeste, ali posle mnogo trpljenja, patnje, čekanja, odlaganja ... I upravo razgovor o njenoj sudbini , o onome što sam do sada pročitala, sa prijateljicom koja je skoro izašla iz slične priče, posle 20 mukotrpnih godina u braku bez  budućnosti, podsetio me je na to koliko smo spremni da olako kažemo - Ja ne bih tako...

  Neću, sada, da parafraziram onu Tolstojevu o ne-srećnim porodicama, čini mi se suvišnom u ovom pričanju o  trpljenju žene u porodici nerazumnih i ko zna koliko mentalno zdravih ljudi . Niti ću podsećati na sigurne kuće, socijalne službe, na kojekakve zaštitnike i pomoćnike onima koji se nadju u nevolji, koji trpe torturu u porodici.

    Ovoga puta samo podsećam da takvih žrtava ima svuda oko nas.

     I zato, kada vidimo koleginicu, komšiku, drugaricu, rodjaku,  čiji podočnjaci i ispijene oči pokazuju da nije spavala i da je plakala svu noć  ili čija masnica ispod oka govori sama za sebe ili ... nemojmo prvo poći od sebe, od tog, jatonebihtrpela , menisetonikadanebidesilo .
     Govorile su to  i one, dok ... su imale nomalne živote i normalne ljude oko sebe. Dok im osmeh s lica nije zamenjen bolnom grimasom. Dok nisu počele da guše suze . Dok im nije zabranjeno da postoje ...

     A onda , kada se iznenada nadješ u vrtlogu neočekivanih dogadjanja, nenormalnih, čoveku neprimerenih , kada ti zapuše i oči i uši , uz stalno nastojanje da ti pobrkaju um i rastresu razum, uz , kao po pravilu odstranjivanje svake mogućnosti da se nekome obratiš, onda ... ti je potrebno stotinu puta više snage , energije , napora, da se izvučeš iz kandži zla.
     Neke , nažalost, to ne uspevaju da učine nikada. Pa se muče , trpe , tavore ... dok mogu. A kad ne mogu više, jednostavno se slome. Bez krika, bez glasa čak... Samo se ugase.
     
     A okolina se, ne retko, iščudjuje - pa, bila je tako mlada ili/i zdrava ili/i poletna ili/vredna/dobra majka, supruga/divan čovek...

     I zato, pre nego što počnemo da, nepozvani ,dajemo svoj sud o nečijem trpljenju, imajmo na umu da  mora da je pogrešan .
 Jer,nismo u njenoj koži. One, koja trpi.

Follow by Email