DA LI SE DIPLOMATIČNOST UČI ILI SE ČOVEK S NJOM RADJA


Volela bih da sam diplomatična.
Kako godine odmiču, sve više shvatam blagodeti imanja ove osobine, meni tako strane i daleke.
A ja, sušta suprotnost - na laktu bih progovorila, kad osetim potrebu da nešto kažem .
Ili, još gore, moj stav se čita na mome licu.

     - Ne moraš tako glasno da misliš, rekla mi je jednom, davno, sada već pokojna prijateljica, kada je na jednom sastanku na poslu videla koliko mi se na  licu očitava  stav.


     U životu najbolje prolaze oni ljudi koji nikada ili jako retko i samo odabranima kazuju svoj stav, svoje mišljenje . Koji, medju prijateljima, na rodbinskim skupovima, sa poznanicima, na ulici,samo  osluškuju mišljenja drugih . Koji se, kada  im postavite pitanje na aktuelnu temu bilo koje vrste, ne samo politike, najpre zagonetno osmehnu - imam ja šta da kažem i znam sve , ali ko ste vi da ja vama kažem bilo šta, kao da poručuju, a onda lagano odmahnu glavom, kao da će tog trena progovoriti, pa se predomisle i ostaju bez reči,  poluzatvorenih usta.

     A tek oni, koji bi da nešto kažu, pitaju, predlože, zatraže, al sve nekako izokola,izdaleka, ko', da se Vlasi ne dosete, a opet, uz  nabrajanje mnoštva činjenica , koje, ipak,  potpomažu da se dosete . Oni nikada ne kažu ništa decidirano , već sve uvijeno u abalažu nekakve pristojnosti ,s ostavljene tri tačke na kraju... Pa se ti dosećaj, dal  je toplo ili hladno, dal su žedni ili gladni, dal smrde il mirišu.

     Najgore mi je kada se , nedugo ili još gore,  podugo zatim, dosetim da je "diplomata", ustvari, hteo da me pita, zamoli, da zatraži, ali da ne ispadne da je zatražio, nego da sam se ja sama setila da ponudim. A meni svećica kasno upalila.

    U ovom trenutku pade mi na pamet upečatljiv primer - koleginica, za koju sam znala da joj je ova vrsta diplomatičnosti jedna od najboljih ličnih osobina, ličnih mislim u svojstvu lične koristi koju ostvaruje njom, predložila mi je da krenemo kući peške. Bez obrazloženja. Na pola puta, prolazeći pored Gradske bolnice, dakle tek tada, saopštava mi svoju želju da joj pravim društvo do odeljenja na kojem , gle čuda, radi baš moja dobra prijateljica, a ona to inače zna .
    Ne bi mi bilo krivo da me je lepo, ko čovek, zamolila da odemo do nje i da pita, uradi, zakaže, to što je nameravala. Ali, ovakve stvari, koje se u mom kraju označavaju izrazom mufljuske, nikada nisam mogla da svarim. To je ono, po meni, sitnošićardžijsko ponašanje, usmereno ka tome da ispadne da njoj pomoć i društvo zapravo nisu ni potrebni i da se sasvim  slučajno desilo da sa njom, kojoj dotična osoba treba, idem baš ja, prijateljica dotične. Ali da, naravno, dotična doktorka moje prisustvo shvati onako kako se želi - da sam je time zamolila da joj obavi posao.

     Nisam pakosna , časna reč, i da je bilo koja druga osoba u pitanju, ovo mi ne bi ni palo na pamet. No, kada znate igrača, za pet sekundi zbrojite dva i dva i u vama se stvori gorak  osećaj da ste izanipulisani i to nepotrebno, buduči da biste joj svakako pomogli, bar u ovakvoj situaciji kada je zdravlje u pitanju.
   Znam samo da nikada više sa njom nisam krenula nikuda , pitajući se, na svaki njen poziv, u šta bi me sada uvalila. ( To joj nije smetalo da se u nekim drugim situacijama poziva na mene, zbog čega su moji prijatelji mislili da sam je ja poslala, ali to je već neka druga priča. I nije to radila samo meni.)

     U stvari, sve vreme želim da kažem kako sam za čiste odnose. Ako ti šta treba, kaži. Pitaj, zamoli, kako god. Samo nemoj da mi zavijaš, uvijaš, mumlaš i petljaš, očekujući da ti čitam misli. Vidovita nisam.

   

   

Follow by Email