KAD OŠAMARI DAMA SA STILOM

     Ne znam šta bih tih rekla, u toj situaciji najteže je deliti savete.
      Oni se svadjaju, varaju, kinje i  biju, ti onome koji trpi kažeš, prekini to, nemoj više da trpiš ... onda se oni pomire, zalepe ono što se da zalepiti i nastave dalje , više ili manje srećni, a tebi ostaje kajanje što si dao pogrešan savet i po koji neprijatan pogled s te strane.

      Kažu ljudi, čim je nekome palo na pamet da vara, to znači da brak nije ni valjao, da je došlo do zasićenja i da je kraj najizvesnije rešenje. A neki se, ipak, bore. I uspeju da sačuvaju ... e sad , dal iluziju braka kakv su nekada imali, privid porodice ili nešto treće, to samo oni znaju.

    I neka te niko ne laže, nema tu pravila. Svako se bori na svoj način.

     Kao mlada, mislila sam da je kriv samo onaj koji vara. On je izabrao  ili je bar u situaciji da bira. Druga, izabrana strana , ima takodje mogućnost izbora, ali je pitanje šta je sve navede da ne odoli izazovu. Samoća, usamljenost, strast, zaljubljenost ... djavo će ga znati.

    Imala sam dvadesetak godina, eh kada je to bilo, tek sam počela da radim u pozorištu, kada je izbila ta afera.

    On, naočit glumac ,poznat, popularan u našem gradu dovoljno malom da se o svima sve zna, ali ipak dovoljno velikom da imaš gde da se sakriješ, kad malo vrdaš.

    Ona, mlada glumica željna prave prilike i slave, kojoj godi i , da se ne lažemo, u interesu joj je pokroviteljstvo glumca u godinama čija se reč u pozorištu poštuje. Pa se savila oko njega kao da bez tog oslonca ne može ni da kroči dva koraka. Onako mazna, umiljata, detinje nevina naizgled, al, opasnaaaaaaaaaaaaaa.....

     Ko zna koliko bi trajala ova drama u kojoj je, ma koliko sebe smatrala glavnom glumicom, ona bila samo epizoda, da se nije umešala, a ko drugi, nego njegova žena.

     Poznavali su je u pozorištu i svi su prema njoj imali neko posebno poštovanje, ne samo zbog muža. Imala je, ta žena  lepih očiju i uspravnog držanja, neku posebnu odlučnost u karakteru, kojom je, pre nego svojom nespornom lepotom, izazivala interesovanje svih koji bi je upoznali.

     Pojavila se, jednog dana, besprekorno doterana kao uvek, kao da je slučajno navratila , u prolazu ...pozdravila ne skidajući osmeh s lica sve sa kojima se srela u dugačkom pozorišnom hodniku koji vodi ka bifeu. Zastala je na vratima, tek toliko da kroz gust dim od cigareta, da, tada se još svuda nekontrolisano pušilo, a bogme i pilo, pa se uputila pravo ka njima. Sedeli su u uglu bifea , ona nije ni imala vremena da skloni svoju ruku s njegovog ramena dok mu je nešto tajanstveno šaputala...

     Zvuk šamara koji se spustio na lepo lice mlade glumičice dopro je do svakog ćoška bifea, u kojem je na tren prestao uobičajeni žagor... a onda su svi nastavili razgovor, praveći se da se ništa nije dogodilo.
     I dalje ponosnog lica, sa sve osmehom koji je krasio čitav bife, glumčeva žena se okrenula i izašla. Sve se, u maniru velikih scena iz dobrih filmova, odigralo tako brzo da su neki pomislili kako im se šamar prividjao.

     Kako god, od toga dana glumičica više nikada nije sela za isti sto sa precvalim ljubavniko čija se lepa žena izborila za to da sačuva svoj brak. I svojoj deci oca. Sliku porodične sloge i bračne sreće, pred rodbinom i komšijama.

     Ali se  nikada, ali baš nikada više nije pojavila u pozorištu. Ni na jednoj premijeri, ni na jednoj proslavi godišnjice, ni onda kada je on slavio svoje nagrade i jubileje.
     Od tog dogadjaja, kažu, uvek je šetala preveče, sasvim sama,  stazom kojom su, pre ovog šamara, često šetali njih dvoje. Zagrljeni.