Нисмо ми последње судилиште.
А на њему…
Ми приносим опамћење.
А они????
А на њему…
Ми приносим опамћење.
А они????
Stanimir Trifunović
Kako vreme prolazi od poslednjeg bombardovanja moje zemlje , od strane onih koje smo pogrešno oduvek smatrali prijateljima i sa kojima smo bili saveznici ( što im nije smetalo da bombarduju samo naše gradove u čitavoj Onoj zemlji, na kraju Drugog rata ), kao i onih koji su bili na suprotnoj strani, ali takodje nisu propustili da nas bombarduju i ubijaju po principu sto za jednoga, sve više sam ogorčena , ljuta, besna ...
Ne smatram , niti tvrdim da pripadam bezgrešnom narodu i jako smo daleko od idealnog - ko da takvog igde na ovoj planeti ima, ali ne prihvatam i ne mogu da se pomirim s činjenicom da smo svedeni na najomraženiji narod na svetu, kojem se spočitavaju , uz opravdane kritike i mane, i neke stvari koje ne stoje. Kao, sada ćemo da zaboravimo nemačkih, sto za jednoga, oni su svoje odužili, i sve one jame prebilovačke i jasenovačke žrtve, a nije ih ni bilo , ispašće na kraju, kao ni masovnih klanja na jugu Srbije od strane bugarskih vojnika koji su se na početku Onog rata stavili na stranu Nemaca , nije bilo, ma, nigde na svetu nije bilo zločina, ubijanja i klanja, svačije ruke su čiste a ne-dela dečije nevina ... samo su Srbi ubice, koljači, zločinci, genocidni, prljavi, zli...
http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Godisnjica-NATO-bombardovanja/Spirala-mrznje-rasistickog-govora.lt.html?fb_action_ids=558842587481425&fb_action_types=og.recommends&fb_source=aggregation&fb_aggregation_id=288381481237582
Ovih dana , dok ponovo prebrojavamo one koji su na popisu njjihovog milosrdnog andjela - kako cinično zveči ova formulacija kojom se zamazuju zlo, pakost, bolest njihova , tih gospodara života i smrti koji misle da će mač večito ostati u njihovim rukama, dok dakle prebrojavamo te kolateralne žrtve i klanjamo se njihovoj nedoživljenoj mladosti i starosti, najčešće ponavljana kletva glasi - decu vam nećemo oprostiti.
Mala Milica , ubijena na noši, postala je simbol sveg tog nevinog stradanja - mlade briljantne matematičarke iz Varvarina, trudnice pretvorene u atome u grdeličkom vozu, druge trudnice u Nišu krenule na lekarsku kontrolu, koja je umirala dok joj je svekrva ispod glave poturala svoju torbu kako bi joj bilo udobnije ... sve one oćelavele dece za čije se živote lekari danas bore, jer je trebalo oprobavati grafitne bombe, domete kasetnih sejača smrti, osiromašenog uranijuma ...
U moru gadosti, zla i kolektivnog zločina prema jednoj zemlji i jednom narodu, označenom kao meta tog svetskog ludila , izdvoji se , ponekad, i neko zdrava uma i , manje ili više čistog ili zaprljanog obraza, čiste ili nečiste savesti.
Kao ovaj hrabri vojnik i veliki čovek. Koji je robijao zato što je Srbima dostavljao informacije o potencijalnim ciljevima.
Kao onaj španski pilot koje je, na Dan Vasilija Ostroškog, kružio tri puta oko improvizovanog fudbalskog igrališta u niškom naselju Duvanište. Kako bi dao dovoljno vremena onima koji su samo iskoristili lep dan za malo rekreacije, i ne sanjajući da ih je negde neko na satelitskom snimku u tom trenu uočio i označio kao pogodnu metu za masovno streljanje iz vazduha. Kažu, reč je o Špancu, ocu troje dece, koji nije hteo sebi da natovari košmarne sne i na desetine civilnih žrtava . Verujem i da ne zna , što mu je verovatno nekakva nadoknada za njegovu hrabrost za odupiranje naredbi da bude ubica, da je ipak nekoga ubio, godinu dana kasnije. Kada je naš komšija, zdrav kao dren čika Vlada, poginuo dok je, riljajući svoj voćnjak, izriljao kasetnu bombu.
I kao ovaj veteran, kojeg je savest takodje naterala da se izvini.
Priznajem, malo je takvih. Jako, jako malo.
Premalo . Za utehu , za oprost, za zdravom razumu razrešenu enigmu formulisanu kroz hodnike popločane na milion načina napisanom pitanju zašto.
Ne samo za duše umrlih, streljanih i onih koji će tek umreti od posledica otrova koje su posejali po našem zemljištu. Ne samo za Milicu, personifikaciju sve pobijene dece i one ostale bez roditelja, domova, budućnosti...
Premalo, za nekakvu ravnotežu na prostorima ovog nesrećnog parčeta Evrope, jer, čim su računi nerešeni, neraščišćeni, uvek ostaje odredjena doza gneva . Koju će, nekih pet decenija kasnije, nasledici današnjih sejača zla u svetu, iskoristiti za ponovno budjenje revanšističke nacionalne svesti svih ovdašnjih strana, koje su samo privremeno pokopale ratne sekire. Do te nove prilike , raspirene onog datuma, koji se već ovih dana razmatra u tim prljavim centrima moći.
I ko zna, ako se to uklopi u njihove interese, Srbi će tada možda postati dobro momci.
Ali će, svakako, i dalje ginuti i neke nove Milice , i nove trudnice sa sve svojom nerodjenom decom. Nije važno na čijoj strani.
Kako vreme prolazi od poslednjeg bombardovanja moje zemlje , od strane onih koje smo pogrešno oduvek smatrali prijateljima i sa kojima smo bili saveznici ( što im nije smetalo da bombarduju samo naše gradove u čitavoj Onoj zemlji, na kraju Drugog rata ), kao i onih koji su bili na suprotnoj strani, ali takodje nisu propustili da nas bombarduju i ubijaju po principu sto za jednoga, sve više sam ogorčena , ljuta, besna ...
Ne smatram , niti tvrdim da pripadam bezgrešnom narodu i jako smo daleko od idealnog - ko da takvog igde na ovoj planeti ima, ali ne prihvatam i ne mogu da se pomirim s činjenicom da smo svedeni na najomraženiji narod na svetu, kojem se spočitavaju , uz opravdane kritike i mane, i neke stvari koje ne stoje. Kao, sada ćemo da zaboravimo nemačkih, sto za jednoga, oni su svoje odužili, i sve one jame prebilovačke i jasenovačke žrtve, a nije ih ni bilo , ispašće na kraju, kao ni masovnih klanja na jugu Srbije od strane bugarskih vojnika koji su se na početku Onog rata stavili na stranu Nemaca , nije bilo, ma, nigde na svetu nije bilo zločina, ubijanja i klanja, svačije ruke su čiste a ne-dela dečije nevina ... samo su Srbi ubice, koljači, zločinci, genocidni, prljavi, zli...
http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Godisnjica-NATO-bombardovanja/Spirala-mrznje-rasistickog-govora.lt.html?fb_action_ids=558842587481425&fb_action_types=og.recommends&fb_source=aggregation&fb_aggregation_id=288381481237582
Ovih dana , dok ponovo prebrojavamo one koji su na popisu njjihovog milosrdnog andjela - kako cinično zveči ova formulacija kojom se zamazuju zlo, pakost, bolest njihova , tih gospodara života i smrti koji misle da će mač večito ostati u njihovim rukama, dok dakle prebrojavamo te kolateralne žrtve i klanjamo se njihovoj nedoživljenoj mladosti i starosti, najčešće ponavljana kletva glasi - decu vam nećemo oprostiti.
Mala Milica , ubijena na noši, postala je simbol sveg tog nevinog stradanja - mlade briljantne matematičarke iz Varvarina, trudnice pretvorene u atome u grdeličkom vozu, druge trudnice u Nišu krenule na lekarsku kontrolu, koja je umirala dok joj je svekrva ispod glave poturala svoju torbu kako bi joj bilo udobnije ... sve one oćelavele dece za čije se živote lekari danas bore, jer je trebalo oprobavati grafitne bombe, domete kasetnih sejača smrti, osiromašenog uranijuma ...
U moru gadosti, zla i kolektivnog zločina prema jednoj zemlji i jednom narodu, označenom kao meta tog svetskog ludila , izdvoji se , ponekad, i neko zdrava uma i , manje ili više čistog ili zaprljanog obraza, čiste ili nečiste savesti.
Kao ovaj hrabri vojnik i veliki čovek. Koji je robijao zato što je Srbima dostavljao informacije o potencijalnim ciljevima.
Kao onaj španski pilot koje je, na Dan Vasilija Ostroškog, kružio tri puta oko improvizovanog fudbalskog igrališta u niškom naselju Duvanište. Kako bi dao dovoljno vremena onima koji su samo iskoristili lep dan za malo rekreacije, i ne sanjajući da ih je negde neko na satelitskom snimku u tom trenu uočio i označio kao pogodnu metu za masovno streljanje iz vazduha. Kažu, reč je o Špancu, ocu troje dece, koji nije hteo sebi da natovari košmarne sne i na desetine civilnih žrtava . Verujem i da ne zna , što mu je verovatno nekakva nadoknada za njegovu hrabrost za odupiranje naredbi da bude ubica, da je ipak nekoga ubio, godinu dana kasnije. Kada je naš komšija, zdrav kao dren čika Vlada, poginuo dok je, riljajući svoj voćnjak, izriljao kasetnu bombu.
I kao ovaj veteran, kojeg je savest takodje naterala da se izvini.
Priznajem, malo je takvih. Jako, jako malo.
Premalo . Za utehu , za oprost, za zdravom razumu razrešenu enigmu formulisanu kroz hodnike popločane na milion načina napisanom pitanju zašto.
Ne samo za duše umrlih, streljanih i onih koji će tek umreti od posledica otrova koje su posejali po našem zemljištu. Ne samo za Milicu, personifikaciju sve pobijene dece i one ostale bez roditelja, domova, budućnosti...
Premalo, za nekakvu ravnotežu na prostorima ovog nesrećnog parčeta Evrope, jer, čim su računi nerešeni, neraščišćeni, uvek ostaje odredjena doza gneva . Koju će, nekih pet decenija kasnije, nasledici današnjih sejača zla u svetu, iskoristiti za ponovno budjenje revanšističke nacionalne svesti svih ovdašnjih strana, koje su samo privremeno pokopale ratne sekire. Do te nove prilike , raspirene onog datuma, koji se već ovih dana razmatra u tim prljavim centrima moći.
I ko zna, ako se to uklopi u njihove interese, Srbi će tada možda postati dobro momci.
Ali će, svakako, i dalje ginuti i neke nove Milice , i nove trudnice sa sve svojom nerodjenom decom. Nije važno na čijoj strani.
Нема коментара
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.