PODSEĆANJE NA PRELEPO NIŠKO JESENJE PREDVEČERJE

     Nisam baš neki poznavalac fotografskog umenja.Ili centriram previše u centar ili  objekat dodje sramno skrajnut u stranu ili ne umem sve da smestim u isti kadar, pa slikam iz dva puta  ono što se da uhvatiti i samo jednim potezom ili...
     U moje prozore trenutno udaraju kišne kapi , a osećam da im udarac još jače odzvanja pojačan vetrom . Počinje, dakle, obećano zahladjenje - konstatujem, svesna činjenice da nekoliko dana Miholjskog leta u novembru predstavlja pravu blagodet.
     Elem, te kapi koje nošene vetrom sve jače udaraju o stakla mojih prozora, podsetiše me na divne prizore koje sam imala zadovoljstvo da vidim , štaviše i da slikam, samo pre nekoliko dana.
     Pa poželeh da ih podelim sa onima kojii došetaju do mog bloga , istovremeno ih spasivši navike da , mojom voljom, otputuju u večni zaborav.
     Kada sam neki dan  krenula ka obližnjoj Kvantaškoj pijaci, po prvu i najmanju turu kupusa za prve dane zimske idile, koja podrazumva tanjir pun iseckanog stasalog kupusa, prekrivenog zapečenom na plotni sušenom paprikom, rukom smrvljenom iznad samog tanjira, zabeležila sam ove slike.





Ne pamtim da su se ikada boje i oblici smenjivali u takvom bogatstvu raznolikosti, koje čak ni foto-aparat nije uspevao sve  da zabeleži.





    Več oko 17.30, dakle posle samo pola sata, divno trošarinsko nebo izgledalo je ovako




tamo gde je Sunce zalazilo
i ovako






tačno preko puta, gde bi već trebalo da je mrak.

Imali smo divno veče, reče sutradan jedna net poznanica kada je na fb videla neke od ovih sličica, otkrivajući   mi da se i sama našla na Trošarini dok su oblaci plesali svoju pelepu igru.



Follow by Email