KAD PREBRZO SUDIŠ , IMAŠ VREMENA DA SE POLAKO KAJEŠ

Pošto je danas onaj budući dr elektronike Ivan  ( nikako mi ne da da mu stavim sliku, a baš bi mi ukrasio tekst, ne ovaj nego onaj o njemu ) sredjivao moje višemesečne brljotine na kompu , morala sam jutros do moje neomiljene  obližnje pijace ( da ponovim za one koji nisu redovni pratioci mog bloga, koji već dobro sve ove bitne činjenice znaju ) kako bih kupila materijal za omiljeni mu honorar. Kore za pitu i pečurke, od kojih  mu pravim fenomenalnu pitu, uz pomoć još par dodataka.
     Na trotoaru ispred mene sledeća scena - mladji čovek pored velikog bicikla  briše raskrvavljenu usnu dvogodišnjoj  uplakanoj devojčici,  očigledno njegovoj. Pored njega, mladja žena drži za ruku malo veću devojčicu na ivici suza, očigledno svoju, grdeći je što ne pazi kuda ide.
     Uplakana devojčica je plakala više zbog toga što se uplašila, nego od povrede, jer je tata smireno obrisao kap krvi sa njene usne, ne prozborivši ni reč.
    Scena, ne baš uobičajena, ali ni alarantna , ni skandalozna.
     Desetak metara dalje, u prolazu čujem komentare dve dokone babe, koje dosadu pri pokušaju da prodaju koji komad tržnog viška iz svojih dvorišta, prekraćuju grdnjom .
    - Svakakvi ludaci danas idu po svet, ne gleda ni kude ide, nit kuga će udari s biciklu, sram da ga je . Miliciju treba žena da zovne, nas ni ovde jure za kilo orasi  i  dve saksije sas čuvarkuću, što smo iznele neki dinar d'uznemo, a njemu , nikuj ništa.

    Ostatak komentara izgubio se u pijačnoj vrevi , dok sam se udaljavala od džangrizavih baba .
    U povratku, par minuta kasnije, vidim dotičnu mamu sa devojčicom , tik pored baba. Čekaju autobus.
Očito, devojčica je bila vinovnik ove male nezgode, jer je istčala ispred bicikla jednog tate koji je uredno u korpi vozio svoje dete. I koji ni preku reč nije uputio, ni mami, ni detetu.
    A babe ga tako žustro osudiše. Verovatno zbog svoje neobaveštenosti, ko zna gde su gledale dok se nezgoda dešavala,  pa osule paljbu . I zbog svojih niskih primanja, zbog neprodatih čuvarkuća i oraha uzaludno vadjenih iz zamrzivača, zbog reume, bolova u kolenima, niskog pritiska, možda...
     Spremni smo, često, da osudimo i onda kada stvaramo pogrešne zaključke, bez činjenica i pravih informacija. Uostalom, retko kada i retko kome i imamo prava da sudimo, ali, živ stvor, dozvoli sebi i to, ko zna zašto i ko zna s kojom namerom.
     Kad god sam svedok nečije nepravedne osude nekoga ili nečega, setim se jedne, za mene vrlo upečatljive, lične epzode zvane - ne sudi , da ti ne bi sudili.
     Bio je humanitarni koncert i puno pevača  se redjalo, izmedju njih i jedan moj zemljak. Pevao je i poslednju numeru, već je kretala odjavna špica na TV, a onda je , skoro uletela ispred njega Esma Redžepova , preuzela pesmu, počela da poziva publiku na aplaudiranje, mahala rukama...
    Ne mogu da opišem koliko sam u tom trenutku bila razočarana u Esmu. Ljuta. Gnevna.
     Kako je nije sramota, čoveku uzima pesmu iz usta,  šta joj treba eksponiranje na tako  mizeran način, komentarisala sam, jednom čak i u nekom društvu, kasnije, pa saznala da imam istomišljenike. Mnogi su , još, primetili što i ja. I nije im se svidelo takvo ponašanje, ko i meni.
    Nedugo zatim, organizovan je još jedan humanitarni koncert. Ovoga puta, za tog mog zemljaka. Bog da mu dušu prosti, uskoro je bio pokojni.
    E, tada mi je sve bilo jasno. Kako sam ishitreno osudila Esmu .  Kako sam donela zaključak bez dovoljno informacija za sud. Kako sam bila nepravedna. A ona je samo uskočila kako bi spasla blama da ostane bez daha usred pesme, bolesnog  kolegu koji je gubio snagu pred njom. Rizikujući , time, da doživi i osude pažljivih posmatrača koncerta, dok je odjavna špica kretala...