MANASTIR SVETI JOVAN U GORNJEM MATEJEVCU

     Severno od sela Gornji Matejevac, koje se nalazi osam kilometara severozapadno od Niša, nalazi se  Manastir Sveti Jovan .

 Do njega se stiže , težim putem, uzanom stazom  - probojnicom koju je načinio Matejevački  potok ili  Kaludjere, dugom 1,5 km , strmom, ali ne previše napornom.   Uostalom , većina naših manastira gradjena je na teško pristupačnim terenima, daleko od pogleda osvajača , nedostupna manje ili više.

 Osvetljen je noću, zahavaljujući banderama koje su kaludjeri sami morali da postave, kako bi im bila dovedena struja. Kopali su rupe u stenama , kažu, godinu dana, za 15 bandera, jer je u vreme  elektrifikacije Distribucija to postavila kao uslov za dovodjenje struje u Manastir.

     

Može da se dodje i sa suprotne strane, kolima .

Ali to već nije užitak .

    Pretpostavlja se da je Manastir Sveti Jovan  sagradjen u  prvoj polovini  XI veka  , kao jednobrodna trihokalna crkva. Obnovljena je kraje 16. veka, kada  je dogradjena i priprata . Početkom sledećeg veka je životopisana,  ali se danas od tog životopisa vidi jedino kompozicija -  mrtav Hrist u grobu. 

     Početkom XIX veka crkva je još jednom restaurirana, dobila je podove, prozore, portale, zapadna strana joj je uredjena po ugledu na Crkvu Svete Trojice, smeštene na brdu Metoh, više istog sela. Novi ikonostas i životopis slikan preko postojećeg, crkva je dobila 1869. godine. Ikone iz tog perioda, njih 46, kao i ikonostas, predstavljaju značajno ostvarenje naše umetnosti XIX veka.

     Po jednoj legendi, manastir potiče iz IV veka . Nedaleko od njega nalaze se ostaci rimskog vodovoda. Pretpostavlja se da je u  Manastiru bilo života u vreme Nemanjića.  U tursko vreme bio je pust, kako kazuju njihovi spisi.

     Po predanju, vojvoda Stevan Sindjelić i njegovi ratnici pričestili su se u  ili blizu manastira pred  pogibiju u čuvenom boju sa Turcima na obližnjem brdu Čegar .U okolini, kažu, postoje kamene barikade koje su delile Karadjordjevu Srbiju i Otomansku imperiju početkom XIX veka.

    Posle Oktobarske revolucije , ovde su ruske monahinje osnovale školu za slepe. A posle Drugog svetskog rata manastir je opet dugo bio zapušten, i tek po koji monah bi se ponekad u njemu pojavljivao.

    Procvat ovaj manastir doživljava od 1990. godine, kada je na mesto  igumana došao otac Ilija. Oganj iz Jerusalima, koje je  tada doneo u železničarskom fenjeru , gori i danas. 

     Ovde se čuvaju kosti svetaca, dva rebra iz Jerusalima, a za ikonu Svetog Jovana se veruje da je isceliteljska. Kao i za vodu sa izvora podno Manastira, posebno kada su očne tegobe u pitanju.

     Današnji kompleks muškog manastira Sveti Jovan čine  crkva, konak koji podseća na ruske gradjevine i manastirsko zvono iz 1879. godine,  poklon kneza  Milana . 

  

              .

     

     Ako je suditi  po posetiocimall , ovaj manastir je vrlo živ. Tokom našeg obilaska , smenjivale su se grupe i grupice posetilaca , od kojih su neki ovde bili prvi put, a mnogi su česti gosti . Prošetaju , ispešače , nadišu se svežeg vazduha, dovedu kojeg prijatelja kojem je prvi put. Zapale sveće, pomole se Bogu, uživaju u neobičnom manastirskom miru remećenom jedino dozivanjima lovaca, prozbore sa nekim od trojice monaha kojima donesu ponude. Pa se vrate. Do nekog novog dolaska ...