SAD VIŠE NIJE NI VAŽNO KO MU JE PRUŽIO OTROV


     Čim se pojavila na  vratima ogromne redakcijske sale, paradno napirlitana seoska frajla koju je prethodno upoznalo ko zna koliko drumskih mehana, znalo se da to neće izaći na dobro. Iz svakog njenog pokreta, pogleda i treptaja, zračio je samo ogromni naboj kuje u večnom teranju.Dok je nespretno vukla ogromni usisivač po neravnom podu, istiha psujući najvulgarnijim rečima i nebo i zemlju , nagnuti nad pisaćim mašinama, muškarci su razmenjivali namigivanje, a žene podignutih obrva tek pokušavale da shvate šta se dogadja.
      Pričalo se, sutradan, da je već prvi radni dan , u popodnevnoj smeni, kako to samo slučaj ume da namesti, produžila u noćno " dežurstvo" sa našim tek razvedenim kolegom, kojem je baš tih dana  ionako svega bilo dosta. Možda ih je vezala zajednička ljubav prema kapljici, a možda se taze razvedeni ljudi prepoznaju po muci koju su prinudjeni da preboljevaju sami, pa su znali kako da jedno drugog teše.

     Kada je, samo posle nekoliko dana, počelo nekakvo mrko pogledavanje ispod obrva, izmedju njega i još jednog razvedenog  ljubitelja kapljice u redakciji, neki su zaključili da je vrag odneo šalu.
     Vrckava čistačica postala je za samo par dana fatalna zavodnica , a mi nikako nismo uspevali da shvatimo šta je u njoj, koja je odavno spoznala dno života u najgorem obliku,  uspeo da pronadje, drugi već po redu u redakciji, čovek čija je bivša žena doktor nauka. O čemu li razgovaraju , njih dvoje, pitali su se neki, kada alkohol ispari iz  njih i trezni se pogledaju u oči ? Da li joj prepričava tek pročitanu knjigu ili priča o izložbi sa koje se upravo vratio? Pominje li joj nelagodnost pod kojom obori pogled, kada ga pitaju, hoće li žena da ti dodje danas, da počisti, ili će ipak da ode na bolovanje?
      Možda bi on jednoga dana priznao koliko mu je teško sve to što se dešava i što kao da ide mimo njega i bez njegove volje i odluke da tako bude. Pa bi joj, verovatno , rekao da se vrati u birtiju iz koje je došla da bi  stala baš na njegov put, kao da mu već nije bilo dosta one tuge koju je nosio u duši i u pogledu i pre nego što je sreo. Da se nije desilo  dete na putu. Našao bi on načina, priznao je, da tog deteta i ne bude, samo da doktorka nije rekla - muško.
     Od toga dana ona je čistila samo u njegovoj kući. On je zaradjivao za sve - nju, sebe, svoju ćerku, njenog sina, ostavljenog kod nekog starca koji joj je bio prethodni muž. Ili  je, možda, para bilo samo da se plati alkohol za njih dvoje, nesvesnih ičega iz realnog sveta, osim tog muškog deteta koje ih je, nerodjeno, zadržalo zajedno.
     Vidjali smo je samo kada o novim godinama dovede dete po paketić. Do pola ofarbana kosa,ispod koje jurišaju neuredne sede na sve strane, zarozani džemper, kese ispod očiju... Još prkosniji pogled nego onog prvog dana njenog radnog staža čistačice. Stegnute usne, kao odgovor na kolektivni prezir sredine, koja nije mogla da joj oprosti njegovo stanje. Kao da je samo ona kriva što je sve redje trezan. I što i ne liči na čoveka , koga smo znali pre nje.
     Kažu da je , nikada trezan od alkohola, otreznivši se od prvog zanosa strasti prema kuji u večnom teranju, on, inače nenasilan i tih muškarac sumornog pogleda, počeo na njoj da iskaljuje sav bes i sve nezadovoljstvo zbog još jednog, ovoga puta sramotnog  bračnog promašaja .Zbog stida koji oseća pred kolegama koji je nikada ne pominju, pred rodbinom koja je nikada nije srela i pred detetom koje još ne zna koga mu je izabrao za majku.
     Vidjali su je, nadutu od pića i plača, kako rukama u modricama drži dete za ruku dok , klateći se, prelazi preko ulice. Kako se tetura na pijaci . Spotače na ravnom putu.

     Dok nas jednog jutra nije  uznemirio policijski izveštaj, na stolu kolege koji prati SUP - umro je, rekli su , u snu.
    Dok se još jedan kolega  iz kluba ljubitelja kapljice nije dosetio, da tu nisu čista posla. Da možda , ipak, nije umro u snu.
     Dok smo ga ispraćali, pitali smo se šta će reći policijska istraga.

     Da se prodavac u obližnjoj poljoprivrednoj apoteci setio kako je par dana pre kupila otrov za štetočine.
     Da je njemu bila muka od pijančenja i da je tražio vodu.
     Da je čašu s otrovom stavila malom sinu u ruke, da je odnese tati.
     Da je mirno čekala jutro, kako bi pozvala hitnu.
     Da je sve negirala.

Negira i danas, dok u zatvoru piše pesme o tome kako ni za šta nije kriva.

Muško dete, tragični i višestruko nenamerni vinovnik sveg zbivanja, odrastao je u domu za nezbrinutu decu . Brinuli smo o njemu, svako na svoj način. Obilazili ga u domu ili  vodili kući da se igra sa decom ili davali koji dinar kad dodje da igra igrice na kompjuteru, kupovali jakne, patike, čizme... 
     Dok smo imali firmu koju smo smatrali svojom ...

    Slučajno, jednom, na televiziji  sam videla  da je medju prvim korisnicima doma koji se useljavaju u stan, u kojem će samostalno  živeti posle punoletstva.
      Pitam se,da li će ikada oprostiti majci to što mu je otac umro od otrova iz njegove ruke.


    

Follow by Email