- Kako se zoveš ? A kako se potpisuješ ? O, dakle ti si ta, pa ja pratim tvoje tekstove od kako si počela da radiš, samo nisam znala ko si - ovako je počela obostrana ljubav na prvi pogled izmedju moje prijateljice Dace, tada novinarke lokalnog radija, koja je prethodno imala malo iskustva i u štampanom mediju u koji sam ja kasnije došla.
Pisala sam već , ubrajam je u krug ljudi koji su najzaslužniji što sam počela da pišem, makar blog, ako ne već tu knjigu koju odavno očekuju od mene. Makar jednu.
Ovaj tekst pišem ne bih li Dacu nekako stimulisala da i ona , konačno, sedne uz ovu mašinu i makar u blogu, ako ne u knjizi, koju od nje očekujem-o, kaže bar deo onoga što ume i ima. Jedan tako bogat život, na dva kontinenta, divno kruševačko detinjstvo obogaćeno nesebičnom ljubavlju velike porodice i familije, lepi beogradski studentski dani, niški period pre i posle Čikaga, pa onda valjevske epizode - ima Daca puno toga da nam kaže. Čak i meni, iako često pričamo o svemu, ponekad otkriva neke istine o dogadjajima čiji sam bila savremenik, često i pratilac po zadatku ili iz radoznalosti, a da nisam znala sve.
Novinarske beležnice, ako su sačuvane, i još više sećanja, koja su u našim glavama još neopterećenim sklerozom i modernim bolestima svake vrste zaboravnosti, kriju mnoge tajne o nekim dogadjajima , o kojima smo izveštavali po svim principima novinarstva, ali jako često uz veliku dozu autocenzure. Jer, novinari su nekada morali da znaju sve, a smeli da napišu samo ono što će proći strogu uredničku cenzuru. Ponekad i uz dogovor sa njima, koji nekada jesu išli u komitete po svoje mišljenje, ali su jako često i bez njih znali šta se sme, a šta ne sme.
No, to je već neka druga priča, opštijeg karaktera , a ja ovde hoću još koju o Daci. Mami jedne, tek udate Milice koja je ostala u Čikagu, jednog prelepog studenta Alekse koji se još koleba izmedju Srbije i Amerike, pa je zasad ovde, supruga jednog uspešnog profesora.dr Milana .
Daca je, da mi ne zamere prijateljice koje se još nisu našle u mom blogu, ČOVEK IPO. Mirna, kakvu ju je Bog dao, staložena i tolerantna do kraja, spremna da čuje tudje mišljenje i kaže svoje, iako vam se možda ne svidja. Da sasluša i razume, potraži savet i shvati ga na pravi način, čak i kada je suprotan njenim stavovima. I prizna, kasnije, da ste bili u pravu, kad jeste.I da i sama da savet, onda kada se očekuje od nje.
Meka kao pamuk, ume da iznenadi čak i najbliže, kada se naroguši i krene da osipa paljbu argumenata pred onima koji greše, maliciozno ili nenamerno, svejedno. Kao ono, kada se kao direktorka Galerije savremene likovne umetnosti, s tačno potrebnom dozom argumenata, na otvaranju jedne izložbe suprostavila Laletu Djuriću, koji je sa sve svojim plaćenom beogradskom svitom, opalio po Galeriji ko da je njegova lična prćija.
Znam Dacu i sa njene uspešne, ali i one, neuspešne strane. Kao ono, davno, kada je trebalo da ispeče četiri rolata, koje bih kasnije složila u tunel tortu za Aleksin rodjendan, a sačekale su me foncle, koje sam jedva spojila u tri. Onaj četvrti, za završni glanc, pravila sam sama.
Daca je prijatelj koji nikada prijatelja neće izneveriti. Nju mnogi jesu. Drug koji je za druga uvek tu, čak i onda kada neki za nju nisu. Rukovodilac kojem niko nije mogao da stavi ni jednu primedbu. Mama, spremna da saučestvuje u rešavanju ljubavnih problema svoje dece, od jutra do sledećeg svitanja. Sve ostalo, oni mogu i sami.
A da, ovo mora posebno da bude istaknuto - mada je, kao aktivista svoje stranke, u stvarno iskrenoj želji za što bolji plasman opcije za koju se zalaže, imala zadatak i da prikuplja sigurne glasove, nikada me ništa nije pitala. I ja sam joj zahvalna na tome, jer ni sama ne znam kako bih je odbila.
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.