A JA MISLILA DA GLUPIH POLICAJACA IMA JOŠ SAMO U VICEVIMA

     Čobanin je čovek koji čuva stado ovaca, koza, krava, nedefinisane brojnostii - ponekad sam, ponekad u društvu, a  najčešće sa jednim ili više pasa u pratnji. Čobani najčešće žive na selu, gde obitavaju preko zime , ponekad i preko cele godine, a poneki proleća, leta i jeseni provode u brdima i planinama, bačijama i pojatama. Nekada tamo odlaze sa ženama koje preradjuju u sir mleko od, najčešće koza i ovaca. Kad zahladi, vraćaju se , oni u svoje seoske kuće, a stoka u obližnje obore ili na guvna.
    U kraju u kojem žive, čobane poznaju svi . Kao što i oni poznaju sve.
     Psi, koje vode sa sobom, neophodni su im , ne samo zato što im služe da prate i, često vraćaju zalutalu stočicu, već i zbog toga što prvi nanjuše opasnosti od vukova i ostalih zveri.Pa upozore čobana, kako bi mogao na vreme da reaguje, a najčešće i sami pokušaju da oteraju vukove i ostale zveri, spremne da napadnu stoku. Ne retko i sami stradaju u sukobima sa njima.
     Verujem da sve ovo znaju čak i oni prvaci koji nikada nisu bili na selu, niti su videli ljude koji čuvaju stoku i njihove pse.

     To, izgleda, ne znaju samo pripadnici one službe za koju u svakoj zemlji postoji posebna kategorija viceva, vezana za njihovu inteligenciju. Znate, ono, kopčaš ko milicajac. Epa, ako nekome do sada nije bilo jasno otkud to,  iz ove priče biće mu sve jasno.http://www.vestinet.rs/srbija/selo-gori-a-baba-se-ceslja-cobanin-na-planini-kaznjen-jer-je-cuvao-stoku-bez-licne
     Šezdesetosmogodišnji čobanin iz jednog potkopaoničkog sela kažnjen je sa 3.000 dinara zato što nije imao ličnu kartu kod sebe, kada su ga legitimisala dvojica iz one izreke i viceva, koji su u selo došli nekim poslom. I još je dobro prošao, objasnili su mu, jer ga nisu prijavili za to što njegovi psi nemaju uredno zakačene korpe na brnjice.
     Dobro, značajan udeo u ovoj ujdurmi ima i sudija koji je nesrećnom čobaninu bez ličnih dokumenasta i sa psima čuvarima bez korpi na brnjicama odrapio kaznu. Ali, on već ima i fakultet, mora da se na pravima posebno izučava način kašnjavanja u ovoj oblasti.
     Smešno, tužno, gorko i žalosno u isti mah.
     Dok je vlast prinudjena da amnestira sitne kriminalce kako bi u zatvorima bila oslobodjena mesta za one, sa malo težim nedelima na  duši, dok se ko zna koji broj kriminalaca slobodno šeta zemljom Srbijom, dok se svakodnevno otkrivaju kriminalne radnje dojučerašnjih perjanica vlasti , dok čak i najpošteniji čovek shvata da ne može da funkcioniše bez bar malo kriminalnih radnji ( tipa, mito lekaru za lečenje, direktoru za zaposlenje, političaru za otvorena vrata gde treba...), dvojica kuršumlijskih milicajaca su našli da svoju normu ispune na najsramniji mogući način. Preko ledja poštenog paora koji , kako rekoh na početku, mora biti  poznat svima u bližoj i daljoj okolini. Pa, čak i da mu se nešto desi, već prvi komšija ga može identifikovati.
     Da ne pričam o tome kako pošteni svet ne može ni mirno da prošeta od gradskih pasa, koje njihove gazde izvode u šetnju i bez korpi na brnjicama i bez povoca. Pa kad se pobunite zbog toga, oni vas izvredjaju, ispusuju i ne retko pokušaju fizički da vas ubede kako je, zaboga, njihov pas dobar i miran i kako - neće. A mnogi su zbog tog  - neće -  završili u bolnicama s teškim telesnim povredama, mnoga deca se od toga nikada nisu oporavila. Ali, to njihovo obesno šetanja pasa svih vrsta, čak i najopasnijih, tamo gde ima i ljudi, mladih i starih, kao i male dece, nije zaintrigiralo ni jednog jedinog milicajca. Valjda u gradovima imaju lakši način da ispune normu, nego da se ganjaju sa , ne retko opasnim jednako kao i sam pas, njegovim vlasnikom.
     Ko zna, možda će bar nekome proraditi moždane vijuge, pa ovu sramnu odluku ipak stavi ad acta. U suprotnom, običan gradjanin zemlje Srbije biće još jednom poražen i ponižen do dna.

NAJ- (GORE) MESTO ZA HILANDARSKI METOH



     Kad-god se vraćam iz grada, bacim pogled na obrise Hilandarskog metoha u Nišu, koji  se kao  bela čipka promalja iz zelenila  Delijskog Visa. Gotovo nestvarno deluje u toj svojoj pitomoj belini, sasvim uklopljen u sredinu u kojoj je izgradjen, nekako slučajno , moglo bi se reći, greškom.

     Kada se odlučivalo o njegovoj gradnji, na vlasti je bila Komustička partija - kako to danas arhaično  i daleko zvuči. Bila sam prisutna na sastanku tadažnjeg predsednika Opštine Niš sa gradjanima Mesne zajednice Delijski vis, na kojem se diskutovalo o planovima izgradnje ovog područja, o uskladjivanju prevelikih zahteva za komunalnom regulacijom naselja i raspoloživih mogućnosti opštinskog budžeta.
     Kada su iscrpljene sve teme unapred definisanog dnevnog reda, tadašnji Drug Predsednik Opštine se , nekako poverljivo i gotovo drugarski, obratio prisutnima.





       Tamo, na kraju vijuge reke, ispod samog brda, vide se obrisi Metoha - pogled s obližnjeg mosta




     - E, sada da ja vama nešto drugo kažem - počeo je, sa ne malom dozom nelagode u glasu i držanju - Znate, dolazili su ovi iz Hilandara , traže lokaciju za Metoh, koji bi trebalo da bude izgradjen u Nišu. Doduše, traže oni neke bolje lokacije, pored puta, kao što je ona na banjskom putu, pre Medijane, i još neke, slične, pristupačnije. Ali, nismo ni mi mutavi , pa da im damo to što oni traže, pa smo im , znate, ponudili tu negde, na Delijskom Visu, i još dve lokacije,sve  sklonjene s puta.  I oni su se odlučili za Delijski Vis.Tako da, molim vas za razumevanje, znate, morali smo neku lokaciju da im damo, pa vam se izvinjavamo  što je to baš na teritoriji vaše Mesne zajednice. Nismo imali kud.

    Metoh, u duhu neovizantijskog i srednjevekovnog srpskog graditeljstva, izgradjen je 1987.godine.Postao je  najlepši ukras i napoznatija gradjevina na ovom području. Ne mali broj mladih parova insistira na venčanju upravo ovde, vernicima je omiljeno mesto .

    Kasnije je na istoj lokaciji sagradjena i  zgrada Bogoslovije, u koju je 1999, godine premeštena  Prizrenska bogoslovija.http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:319334-Studenti-Prizrenske-bogoslovije-ostaju-u-Nisu

     Najveći komunisti, u medjuvremenu su postali najvidjeniji vernici u crkvama. Oni koji nisu ni znali kako se krsti, naprasno su hrlili u crkve , da budu sami kršteni, pa da krštavaju svoju decu i unučiće. Oni u čijim kućama nisu nikada farbana jaja za Uskrs i čije su žene , kao slučajno, svojoj deci baš tog dana davale kuvana, naravno nebojena jaja za doručak, ubrzano su nadoknadjivali sve lekcije iz veronauke. Pitam se, da li su medju njima i oni koju su nekada odlučivali kako da zavfrknu hilandarske monahe, birajući im najnepogodniju lokaciju za metoh.
     Druga su vremena, bar na uskraćivanje verskih sloboda niko ne može da se žali. Pa ni oni koji su prednjačili i u jednoj i u drugoj krajnosti , od apsulutno neegativnog odnosa prema svemu što znači vera, do potonjeg preterivanja u svemu vezanom za nju.
     A verujem da niko, zapravo, i ne zna da je baš zahvaljujući početku gradnje u jednom  takvom vremenu,  koje je obeleženo negativističkom krajnošću, Hiilandarski metoh u Nišu dobio najbolju moguću lokaciju koja  se mogla ovde naći.





   

Follow by Email