SEĆATE LI SE KAKO SMO NAIVNO VEROVALI DA SE BORIMO ZA ISTI CILJ

  Kada   sam se  jutros probudila, ništa nije ukazivalo na to da će me vrlo brzo zaboleti glava od podsećanja na nešto što se, za samo tuce godina , od jedne velike energije pune nade, borbe i vere u dobro koje nam svima sledi, pretvorilo u ogromno kolektivno razočarenje, bez recepta za izlečenje.
-  Dan zbog kojeg su se mnogi vratili u zemlju i zbog kojeg je mnogi nisu napustili na vreme - ova zastrašujuće opominjuća polurečenica Tanje Vehovec, na fejsbuku, vratila me je u te, ispostavlja se sada, ni malo svetle godine naše bliske istorije, kojih se, lično, stidim.
   Bože, kako smo bili vedri i nasmejani tokom svih onih dana i meseci, dok smo , vodjeni istom idejom da je došlo vreme za promene koje neće biti puka lakirovka, nego suštinski zaokret, sve svoje vreme poklanjali baš toj borbi za IDEJU. Kako smo s lakoćom podnosil obijanje pločnika i trotoara, u dugačkim kolonama koje su vijugale kroz gradska naselja izabrana za kolektivnu šetnju te večeri. Kako smo sutradan duhovitim opaskama prepričavali bolove u stomaku od prevelikog naprezanja duvanjem u pištaljke. Bilo nam je smešno  čak i to da se od uvoza tih pištaljki obogatio neko iz Njihovih redova. Kako su se iza mog orgomnog kaputa krile koleginice koje nisu smele da budu tu gde se podrazumevalo da smi svi.

     Protesti. Demonstracije. Smrzavanje na gradskom trgu. Pešačenje. Žuljevi . Upale mišića i glasnih žica. Aplauzi. Zvižduci. Pa opet aplauzi. Vera. Lupanje u stare šerpe pred dnevnik. Verovanje. Nada. Čekanje.Poneka čašica, tek da se zagreje duša.Odbačena pivska flaša. Šampanjac za Srpsku novu. Dani i noći... Otpor. Gotov je.
     I svi smo, tada, tokom tih dugih dana i meseci protesta, bili isti. Pričao je, na balkonu pored  Spomenika , svako ko je želeo i imao šta da kaže. Pa i poneko ko nije ni imao ni umeo. A svi jednako očajni zbog zemlje koja tone.  Koja se topi. Zbog budućnosti koja se ne nazire. Zbog mraka u tunelu.
     Jednakost je prestala da važi, čim smo dobili šta smo tražili. I oni i mi.
     S jedne strane, bahatost pobednika koji žure da naplate svoju i našu borbu i  u toj žurbi ne biraju sredstva. Funkcije. Fotelje. Položaj. Par sporednih, dobro plaćenih nameštenja, pride. Dnevnice. Honorari.Besmislena, daleka putovanja. Na naš račun i u naše ime. Šoferi. Helikopteri, avioni, kamioni.... Uhlebljenje žene, pa svastike, pa kancelarija za ljubavnicu, direktorsko mesto za šuraka,  izmišljena funkcija za tasta...
    Letovanja, zimovanja, preskupe destinacije, kuće, stanovi, zgrade, palate... Džipovi. Jahte. Afere. Ljubavnice. Deca na studijama u inostranstvu. Na čiji račun?
     Dobili smo i mi. Svoje.
     Raspodata preduzeća , koje je neko kupio za male pare. Robovi u vlastitoj kući, bolja varijanta. Gora je - marš kući. Muke s birokratijom, na svakom koraku, još veće. Samoupravljanje i nerad, za ogromne plate, zadržani  u javnim preduzećima. U kojima se gomilaju zaposleni i rukovodioci, posle svakih izbora, da sede jedni drugima nad glavama.
      Da birokratija čini dve trećine svih zaposlenih u ovoj zemlji. Da posao koji je nekada za sat zavrsavao službenik  za pisaćom mašinom, sada danima  odradjuje njih petoro, svaki za svojim kompjuterom. Pa agencije. Opet službeni automobili, telefoni, putovanja, kongresi, seminari... dnevnice, bahanalije.Izmišljanje radnih mesta.
     Samo nema privrede. Nema radnih mesta, novih, a stara se gase. Sem kada se ne izmišljaju za uhlebljenje podobnih, isključivo u javim preduzećima. Svaka partija dovede na desetine svojih. Zatečeni  rukovodioci iz prethodne garniture se samo spuste na funkciju niže. Oni koji im odradjuju posao, rade to kao mladji referenti.
     Peti oktobar je odigrao svoju funkciju. Mi, koji i dalje žalimo što za njim nije došao ŠESTI, mora da smo negde debelo pogrešili.

/www.facebook.com/photo.php?fbid=4685807831025&set=o.171599179523063&type=1&theater
   
   
   
 
     

Follow by Email