Kada sam se jutros probudila, ništa nije ukazivalo na to da će me vrlo brzo zaboleti glava od podsećanja na nešto što se, za samo tuce godina , od jedne velike energije pune nade, borbe i vere u dobro koje nam svima sledi, pretvorilo u ogromno kolektivno razočarenje, bez recepta za izlečenje.
- Dan zbog kojeg su se mnogi vratili u zemlju i zbog kojeg je mnogi nisu napustili na vreme - ova zastrašujuće opominjuća polurečenica Tanje Vehovec, na fejsbuku, vratila me je u te, ispostavlja se sada, ni malo svetle godine naše bliske istorije, kojih se, lično, stidim.
Bože, kako smo bili vedri i nasmejani tokom svih onih dana i meseci, dok smo , vodjeni istom idejom da je došlo vreme za promene koje neće biti puka lakirovka, nego suštinski zaokret, sve svoje vreme poklanjali baš toj borbi za IDEJU. Kako smo s lakoćom podnosil obijanje pločnika i trotoara, u dugačkim kolonama koje su vijugale kroz gradska naselja izabrana za kolektivnu šetnju te večeri. Kako smo sutradan duhovitim opaskama prepričavali bolove u stomaku od prevelikog naprezanja duvanjem u pištaljke. Bilo nam je smešno čak i to da se od uvoza tih pištaljki obogatio neko iz Njihovih redova. Kako su se iza mog orgomnog kaputa krile koleginice koje nisu smele da budu tu gde se podrazumevalo da smi svi.
Protesti. Demonstracije. Smrzavanje na gradskom trgu. Pešačenje. Žuljevi . Upale mišića i glasnih žica. Aplauzi. Zvižduci. Pa opet aplauzi. Vera. Lupanje u stare šerpe pred dnevnik. Verovanje. Nada. Čekanje.Poneka čašica, tek da se zagreje duša.Odbačena pivska flaša. Šampanjac za Srpsku novu. Dani i noći... Otpor. Gotov je.
I svi smo, tada, tokom tih dugih dana i meseci protesta, bili isti. Pričao je, na balkonu pored Spomenika , svako ko je želeo i imao šta da kaže. Pa i poneko ko nije ni imao ni umeo. A svi jednako očajni zbog zemlje koja tone. Koja se topi. Zbog budućnosti koja se ne nazire. Zbog mraka u tunelu.
Jednakost je prestala da važi, čim smo dobili šta smo tražili. I oni i mi.
S jedne strane, bahatost pobednika koji žure da naplate svoju i našu borbu i u toj žurbi ne biraju sredstva. Funkcije. Fotelje. Položaj. Par sporednih, dobro plaćenih nameštenja, pride. Dnevnice. Honorari.Besmislena, daleka putovanja. Na naš račun i u naše ime. Šoferi. Helikopteri, avioni, kamioni.... Uhlebljenje žene, pa svastike, pa kancelarija za ljubavnicu, direktorsko mesto za šuraka, izmišljena funkcija za tasta...
Letovanja, zimovanja, preskupe destinacije, kuće, stanovi, zgrade, palate... Džipovi. Jahte. Afere. Ljubavnice. Deca na studijama u inostranstvu. Na čiji račun?
Dobili smo i mi. Svoje.
Raspodata preduzeća , koje je neko kupio za male pare. Robovi u vlastitoj kući, bolja varijanta. Gora je - marš kući. Muke s birokratijom, na svakom koraku, još veće. Samoupravljanje i nerad, za ogromne plate, zadržani u javnim preduzećima. U kojima se gomilaju zaposleni i rukovodioci, posle svakih izbora, da sede jedni drugima nad glavama.
Da birokratija čini dve trećine svih zaposlenih u ovoj zemlji. Da posao koji je nekada za sat zavrsavao službenik za pisaćom mašinom, sada danima odradjuje njih petoro, svaki za svojim kompjuterom. Pa agencije. Opet službeni automobili, telefoni, putovanja, kongresi, seminari... dnevnice, bahanalije.Izmišljanje radnih mesta.
Samo nema privrede. Nema radnih mesta, novih, a stara se gase. Sem kada se ne izmišljaju za uhlebljenje podobnih, isključivo u javim preduzećima. Svaka partija dovede na desetine svojih. Zatečeni rukovodioci iz prethodne garniture se samo spuste na funkciju niže. Oni koji im odradjuju posao, rade to kao mladji referenti.
Peti oktobar je odigrao svoju funkciju. Mi, koji i dalje žalimo što za njim nije došao ŠESTI, mora da smo negde debelo pogrešili.
/www.facebook.com/photo.php?fbid=4685807831025&set=o.171599179523063&type=1&theater
- Dan zbog kojeg su se mnogi vratili u zemlju i zbog kojeg je mnogi nisu napustili na vreme - ova zastrašujuće opominjuća polurečenica Tanje Vehovec, na fejsbuku, vratila me je u te, ispostavlja se sada, ni malo svetle godine naše bliske istorije, kojih se, lično, stidim.
Bože, kako smo bili vedri i nasmejani tokom svih onih dana i meseci, dok smo , vodjeni istom idejom da je došlo vreme za promene koje neće biti puka lakirovka, nego suštinski zaokret, sve svoje vreme poklanjali baš toj borbi za IDEJU. Kako smo s lakoćom podnosil obijanje pločnika i trotoara, u dugačkim kolonama koje su vijugale kroz gradska naselja izabrana za kolektivnu šetnju te večeri. Kako smo sutradan duhovitim opaskama prepričavali bolove u stomaku od prevelikog naprezanja duvanjem u pištaljke. Bilo nam je smešno čak i to da se od uvoza tih pištaljki obogatio neko iz Njihovih redova. Kako su se iza mog orgomnog kaputa krile koleginice koje nisu smele da budu tu gde se podrazumevalo da smi svi.
Protesti. Demonstracije. Smrzavanje na gradskom trgu. Pešačenje. Žuljevi . Upale mišića i glasnih žica. Aplauzi. Zvižduci. Pa opet aplauzi. Vera. Lupanje u stare šerpe pred dnevnik. Verovanje. Nada. Čekanje.Poneka čašica, tek da se zagreje duša.Odbačena pivska flaša. Šampanjac za Srpsku novu. Dani i noći... Otpor. Gotov je.
I svi smo, tada, tokom tih dugih dana i meseci protesta, bili isti. Pričao je, na balkonu pored Spomenika , svako ko je želeo i imao šta da kaže. Pa i poneko ko nije ni imao ni umeo. A svi jednako očajni zbog zemlje koja tone. Koja se topi. Zbog budućnosti koja se ne nazire. Zbog mraka u tunelu.
Jednakost je prestala da važi, čim smo dobili šta smo tražili. I oni i mi.
S jedne strane, bahatost pobednika koji žure da naplate svoju i našu borbu i u toj žurbi ne biraju sredstva. Funkcije. Fotelje. Položaj. Par sporednih, dobro plaćenih nameštenja, pride. Dnevnice. Honorari.Besmislena, daleka putovanja. Na naš račun i u naše ime. Šoferi. Helikopteri, avioni, kamioni.... Uhlebljenje žene, pa svastike, pa kancelarija za ljubavnicu, direktorsko mesto za šuraka, izmišljena funkcija za tasta...
Letovanja, zimovanja, preskupe destinacije, kuće, stanovi, zgrade, palate... Džipovi. Jahte. Afere. Ljubavnice. Deca na studijama u inostranstvu. Na čiji račun?
Dobili smo i mi. Svoje.
Raspodata preduzeća , koje je neko kupio za male pare. Robovi u vlastitoj kući, bolja varijanta. Gora je - marš kući. Muke s birokratijom, na svakom koraku, još veće. Samoupravljanje i nerad, za ogromne plate, zadržani u javnim preduzećima. U kojima se gomilaju zaposleni i rukovodioci, posle svakih izbora, da sede jedni drugima nad glavama.
Da birokratija čini dve trećine svih zaposlenih u ovoj zemlji. Da posao koji je nekada za sat zavrsavao službenik za pisaćom mašinom, sada danima odradjuje njih petoro, svaki za svojim kompjuterom. Pa agencije. Opet službeni automobili, telefoni, putovanja, kongresi, seminari... dnevnice, bahanalije.Izmišljanje radnih mesta.
Samo nema privrede. Nema radnih mesta, novih, a stara se gase. Sem kada se ne izmišljaju za uhlebljenje podobnih, isključivo u javim preduzećima. Svaka partija dovede na desetine svojih. Zatečeni rukovodioci iz prethodne garniture se samo spuste na funkciju niže. Oni koji im odradjuju posao, rade to kao mladji referenti.
Peti oktobar je odigrao svoju funkciju. Mi, koji i dalje žalimo što za njim nije došao ŠESTI, mora da smo negde debelo pogrešili.
/www.facebook.com/photo.php?fbid=4685807831025&set=o.171599179523063&type=1&theater
Neki od nas su se tako borili PROTIV fasistodizacije Srbije, a neki ZA. U tome se razlikujemo i nikada se necemo izjednaciti. Vama nije bilo mesto tada medju nama, ne znam sta ste tada tamo glumili...
ОдговориИзбришиBiće da Vas ne razumem, pa ne mogu ni da Vam odgovorim. Prvo, ne znam šta je to- fasistodizacije Srbije-,a drugo, kako to, na jednom istom mestu, protiv te, meni nedefinisane pojave, mogu da se neki bore za, a neki drugi protiv.I ko to odredjuje kome je gde bilo mesto, u vreme kada smo svi verovali u to da se borimo za drugo, lepše, poštenije i pravednije lice Srbije. Rado bih polemisala sa Vama, ako biste bili ljubazni da mi odgovorite na ova pitanja. Kako bih shvatila , najpre to da li smo uopšte bili na istom mestu i u isto vreme. Za ovo, sadašnje, ako dobro čitam iz Vaše poruke, vidim da nismo na istom mestu. Pa pretpostavljam, zato Vas istina i pogadja. A možda i grešim?
ОдговориИзбришиSećam se i vidim kako smo se prevarili, odnosno prevareni smo. Sada se sve isti ljudi vrte, samo NJEGA nema, sve je gore i gore. Kažu, ne izađeš na izbore, dprinosiš patriji koja dobije najviše, isto je i sa belim listićima. Za koga - ni za koga od postojećih.
ОдговориИзбришиEh, da smo, kao što nismo, pa da izlaznost bude bedno mala i broj nevažećih listića značajno veliki, da to pošalje neku poruku.