MARIJA IVANOVIĆ - NAŠE BLAGO U BARCELONI

     Juče mi je jedna devojka,  tačno duplo mladja od mene ,održala lekciju o životu, ciljevima, planovima, željama, nadama i ostvarenjima, kakvu nisam čula ni od jednog svog profesora i ni od jednog mudrog čoveka kojeg sam ikada srela.Čak i onda kada su oni bili duplo stariji od mene.
     Mlada, lepa, izuzetno pametna , nadasve nadarena, od prvih koraka učena samostalnosti i slobodi sa taman potrebnom dozom roditeljskih usmeravanja, ali ne ka izboru, nego ka  saznanjima koja će joj taj izbor olakšati... Uspešna, treba li uopšte reći - u nekom tudjem svetu, koji zna da ceni i da prizna i da slavi kvalitet koji je dobio kao nekakav dar sa ovih prostora ... I koji taj dar drži kao najvredniji biser kojim je more baš taj, daleki svet, obdarilo, odbacivši školjku baš na njegovu obalu...

     Srećna , u  svemu što joj se dešava, pa i u kojem nagorkičavom  trenutku koji se dogodi  kolko da je podseti na sve slabosti i mane sveta u kojem živimo, pričala mi je,  dok joj osmeh koji pleni ne silazi sa lica i ne iščezava iz očiju,  svoju fenomenalnu životnu priču, kao  da je to ... lepa šetnja pored reke, dobro umešen kolač ili ...  ja sam se, časna reč, više hvalila  kiflicama koje konačno umem da napravim tako da slobodno mogu reći da su u rangu najboljih koje sam jela,, nego ona svojom fascinantnom biografijom.
     A, da... reč je o  lekciji...
     Životni moto našeg fenomenalnog deteta, čija harizma, ali onaj najfiniji  Božji dar kojim su obasjani samo retki srećnici, usrećuje i čini život lepšim nekim dalekim ljudima, glasi - nema zacrtanih planova i velikih očekivanja. Suprotno od svih  autora mnogobrojnih knjiga iz popularne psihologije, koji nam poručuju upravo to - jasno  zacrtati cilj ili ciljeve i na njihovo ostvarenje ustremiti sve snage i sav trud.Sve dok se  ne ostvare. Pa tek onda, dve, pet deset godina, posle, kada ste sigurni da ste ih ostvarili, krenite u formulisanje sledecih...I sledećih...Ako i niste pročitali neku od tih knjiga, verujem da ste o istom slušali na predavanjima onih koji prodaju recepte za siguran put ka uspehu. Ili bar na televiziji...

     Ima i ona  želje , ideje i planove, ali su oni opšteg karaktera i svode se na to da se razvija, usavršava, uči...da napreduje." Samo" toliko...
    - Ne mogu da se držim strogo zacrtanih planova, to ne bih bila ja - objasnila mi je - jer onda ostajem zatvorena za ko zna koliko sitnih šansi, mogućnosti, prilika... koje se svakodnevno stvaraju ko zna otkud i koje takodje vrede da budu iskorišćene. I vrlo često mi se desi da me baš neka informacija, koju oslušnem krajičkom pažnje, dovede do savršenog rešenja za neku etapu na mom putu, koji je stalno traganje  za savršenstvom. A da sam se držala strogo definisanog plana, ne bih  dozvolila sebi  ni da je čujem, kamo li da krenem za njom.
   

     Da sam samo čitalac ovog teksta, bila bih besna na autora koji ne ume da napiše ni ime devojke kojom se ovoliko oduševljava, ni odakle je, ni čime se bavi...Kao autor, znam da teksta ne bi ni bilo da sam ispunila bilo koji od tih,  podrazumevajućih ,uslova.
     Ma koliko ja pokušavala da sakrijem i prećutim po koju kap gorčine koja se umešala u njen, briljantan životni i umetnički put,  svesna sam toga da je čitalac primeti. Ali, to sam pisala i rekla ja, a ne ona...koja kaže -
      - Ja sam srećna, jako, i za mene nema prepreka, problema, loših dana i negativnih misli. Sve što mi se dešavalo u životu, trebalo je da se desi, da bih se našla baš tu gde sam sada i da uživam u tome što jesam, sada.
     Jedino što sam joj poželela, u sebi, jeste da joj se desi i to da nekad, nije važno posle koliko vremena, u svom osluškivanju univerzuma i  posmatranju  glavnih i sporednih puteva, nikako ne zanemari  šansu koja će je vratiti nama. Sebična sam, ali i ovde ima toliko ljudi koje bi njena magija mogla da usreći...
     I potrudiću se, obećavam, da dobijem njeno dopuštenje i otkrijem vam čija je ovo životna priča...


     Dakle... zove se Marija Ivanović, iz Niša je. Završila je Muzički odsek Akademije umetnosti u Novom Sadu , s prosekom deset. Bila je djak generacije u osnovnoj i srednjoj muzičkoj školi, student generacije na svom fakultetu  i najbolji student novosadskog Univerziteta. Svira klavir.
     Živi u Barseloni. Tamo su je oberučke prihvatili, kada joj je istekao i nije produžen ugovor kao saradniku u nastavi na matičnom fakultetu. Usavršava se, radi kao profesor ,osvaja nagrade, koncetrira, saradjuje sa najpoznatijom svetskom baletskom trupom...
     Trenutno je na odmoru, u Nišu... Još ćete čitati o njoj, obavestiću vas gde i kad... uskoro. A u malo bližoj i malo daljoj budućnosti, nadam se da će nas Marija sama obaveštavati o svojim uspesima i o onome što se piše o njoj.
     Na fotografijama - Marija Ivanović
   
   

     

Follow by Email