Ubistvenu snagu prejake reči priznaju i mnogi od onih koji nikada nisu čitali Branka Miljkovića. Ponekad, medjutim, neizgovorena ,sakrivena, prećutana, polovična... reč,može da "ubije" mnogo surovije od one prejake, preke , iskazane kroz bes, ljutnju, srdžbu... Da ubije obično drugarstvo, prijateljstvo gradjeno godinama, kumstvo, koje se po svim kanonima orodjavanja najbrižljivije neguje i pazi. Pa cak i ljubav. Ljubavničku, bračnu, bratsku, sestrinsku, rodjačku, pobratimsku... ponekad, ma koliko to retko i teško bilo, čak i roditeljsku. Ma koliko za nju mnogi tvrdili da je jedina apsolutno bezuslovna. desi se...
Nekada tu reč, koja bi sprečila odrodjavanje, raskumljivanje, razbratimljenje i ostala prekidanja dugo gradjenih i negovanih veza, ne izgovorimo iz prkosa, besa, inata... Nekada, zato što se stidimo istine.Ili je se plašimo?! Nekada, baš stoga što će ona povrediti onoga koga ne želite da povredite. Ponekad, zato što mislimo da će baš ona, izgovorena jasno i glasno, uzrokovati baš ono što njenim prećutkivanjem zapravo , nevoljno, postižemo. Ubistvo ljubavi.
Koliko puta ste čuli , nekada, ranije ili kasnije, svejedno kad, ali uz žalosnu konstataciju da je kasno - zašto mi to ranije nisi rekao/rekla ? Koliko puta ste shvatili da ste i sami doprineli nesporazumu koji vas je lišio dragocenih trenutaka druženja, poveravanja, radosti i smeha sa nekim nekada dragim , samo zato što ste propustili da kažete onih nekoliko reči koje tumače, pravdaju, istinom osvetljavaju vas potez, korak, reč ? Pa sećanje na tog nekada dragog, pokrije najpre žal ili srdžba, bes ili ljutnja, a onda , stišavanjem strasti, ravnodušnost i na kraju - zaborav. Na žalost, ne zaborav uzroka svega što vas je odvojilo od nekada osobe neophodne u vasem životu, već zaboravljanje nje same !
Svi mi, sigurna sam u to, žalimo za nekom osobom koju smo izgubili baš zbog te, neizgovorene reči. Čak i da se kaže, posle mnogo godina, ta reč neće i ne može da vrati izgubljeno i obrisano.
Jedino nam ostaje nauk da , ne želimo li više ovakvih žala za izgubljenim ljudskim vezama, shvatimo to da ih možemo spasiti time što ćemo razgovarati o nesporazumima , svjedno da li malim ili velikim, onda kada se dese. Sve ostalo je kasno. Čak i kada se te veze zakrpe, nikada više neće biti kao pre...
Nekada tu reč, koja bi sprečila odrodjavanje, raskumljivanje, razbratimljenje i ostala prekidanja dugo gradjenih i negovanih veza, ne izgovorimo iz prkosa, besa, inata... Nekada, zato što se stidimo istine.Ili je se plašimo?! Nekada, baš stoga što će ona povrediti onoga koga ne želite da povredite. Ponekad, zato što mislimo da će baš ona, izgovorena jasno i glasno, uzrokovati baš ono što njenim prećutkivanjem zapravo , nevoljno, postižemo. Ubistvo ljubavi.
Koliko puta ste čuli , nekada, ranije ili kasnije, svejedno kad, ali uz žalosnu konstataciju da je kasno - zašto mi to ranije nisi rekao/rekla ? Koliko puta ste shvatili da ste i sami doprineli nesporazumu koji vas je lišio dragocenih trenutaka druženja, poveravanja, radosti i smeha sa nekim nekada dragim , samo zato što ste propustili da kažete onih nekoliko reči koje tumače, pravdaju, istinom osvetljavaju vas potez, korak, reč ? Pa sećanje na tog nekada dragog, pokrije najpre žal ili srdžba, bes ili ljutnja, a onda , stišavanjem strasti, ravnodušnost i na kraju - zaborav. Na žalost, ne zaborav uzroka svega što vas je odvojilo od nekada osobe neophodne u vasem životu, već zaboravljanje nje same !
Svi mi, sigurna sam u to, žalimo za nekom osobom koju smo izgubili baš zbog te, neizgovorene reči. Čak i da se kaže, posle mnogo godina, ta reč neće i ne može da vrati izgubljeno i obrisano.
Jedino nam ostaje nauk da , ne želimo li više ovakvih žala za izgubljenim ljudskim vezama, shvatimo to da ih možemo spasiti time što ćemo razgovarati o nesporazumima , svjedno da li malim ili velikim, onda kada se dese. Sve ostalo je kasno. Čak i kada se te veze zakrpe, nikada više neće biti kao pre...
Najveće istine i laži su skrivene u ćutanju...od kako je sveta i veka...
ОдговориИзбришиI to je u redu...sve dok neko ne ostane povredjen zbog tog skrivanja. A najčešće baš tako biva. Na žalost.
ОдговориИзбришиSvako od nas nosi malo mazohističkog u sebi. Možda više volimo da sami sebe povredimo - ćutanjem-, nego da to neko drugi uradi rečima ili još gore delom. Ko zna?
ОдговориИзбришиZna onaj ko je postavio to pitanje, pošto je dao odgovor na njega.
ОдговориИзбришиI znaju oni koji se slažu sa odgovorm.
Ćutanje i nije zlato...
ОдговориИзбриши