Nema živog stvora na ovoj planeti, koji bar nekada tokom svog bivstvovanja nije osetio tugu. Pa se onda zatvori u svoju kućicu, svejedno bila ona samonoseći kornjačin oklop , sklepano od dasaka pasje boravište , četiri zida samačke sobe ili velelepna vila okružena brežuljcima, bazenima i parkovima do unedogled. Pa skiči. Cvili. Bolno mjauče. Ćuti. Zatvori se u sebe i svoja, okreni - obrni, četiri zida, u bedi i u sjaju. Sluša muziku. Il plače. Il sluša muziku i plače. Il peva. pa zaplače.Prestane da peva. I opet plače.
Boli nas nepravda. Neistina. Pakost. Pogled. Okretanje glave. Zloba. Gubitak. Uvreda.Nemanje. Imanje koje nemas sa kim da podeliš. Laganje. Trajanje.Kajanje. Čekanje. Zaludno nadanje. Šamar, onaj stvarni i onaj u lice. Davanje sebe onima koji to ne zaslužuju. Ponekad il često, i sećanje.
Zaboli nas, ponekad, samo budjenje. Svest o onome što je prošlo ili nečem što nas čeka. Il ne čeka. Zaboli , tudja tuga. Ko svoja. Il boli, kad i svoja tuga boli drugog.
Kada se sve sabere, nečiji život prodje a da su mu tuge nanele bol ko bolesti i fizička bol sama. Da se izmeri, ko zna koja bol bi bila teža. I veća.
Poneka tuga nas brzo mine. Oćutimo je. Ili zaiskri suza u oku. Pa stane. Ponekad, opet, sa istom tugom ležemo i ustajemo. Danima. Sneveseli nas, smalaksa, uspori nam korak i misao. A i ne primetimo kada ode. Možda nas tek mnogo kasnije, neka nova tuga, podseti na nju. Možda je se ne setimo nikad više.
Ima i tuga koje, kada se usele u nas, traju večno. I kad ćutimo i kad se smejemo, i kad igramo i kad plačemo. Kad živimo, jedemo, pijemo, putujemo, plivamo, sanjamo...
Najteže je kada nečija tuga sa njim ode u grob.
BORDO VENČANE CIPELE NJEGOVE ŽENE
- Zamisli, OOOON ima obraza da mi se javi i da traži da priča sa mnom, posle toliko godina. OOOON ! Šta ima ON meni da kaže? Sada! Odakle mu hrabrosti, kakva prava ima na to, u ime čega?!
Gledam je bez reči, dok nervozno lupka upaljačem, koji joj i ne treba , vadeći cigaretu koju švajsuje za upravo dopušenu . Slušam, znajući da joj jedino slušalac sada i treba. Bez pitanja. Sve će, ionako, reći i sama. U jednom dahu.
- Volela sam ga svakim svojim atomom, beskrajno i nedostižno duboko, beskonačno... Bio je moje drugo ja i onaj kojeg sam sanjala ceo život uz sebe. I voleo me je, tek sada sam sigurna, apsolutno sigurna da smo jednakom snagom voleli jedno drugo. Činilo mi se da me u početku volela i njegova mama. Pozivala me na ručkove i stalno, dugo, dugo razgovarala sa mnom, o svemu. Kasno je već bilo kada sam shvatila pravi razlog njenog tolikog interesovanja za buduću snaju. Ona je, meni, zapravo tražila manu.Pa kad ju je našla ili kad je našla dovoljno njih, lako je realizovala svoj plan.
Najpre je sina ubedila da im podrum nije dovoljno adekvatan za držanje zimnice, iako je služio dobro svih prethodnih godina. Pa ju je vozio u Grdelicu svakog vikenda da tamo, sa sestrom, spremaju zimnicu. A onda su svakog vikenda morali tamo da idu kako bi doneli onoliko zimnice kolko je potrebno za sledeću nedelju.
Ja sam sedela kod kuće i čekala. Radnim danom je bio prezauzet poslom, a vikendom zimnicom. Javljao se retko, vidjali smo se još redje. Sve dok i to nije prestalo.
Njegov kršteni i naš nesudjeni kum mi je samo jednog dana javio da se Janko oženio.Ništa nisam pitala.Nikada. I nikada ga više nisam srela, mada nam se bezbroj puteva ukrštalo.
Onda sam, par meseci kasnije, dobila fotografiju u plavoj kovetri, bez imena pošiljaoca. Na njoj, on u svoj svojoj lepoti, pogleda nezainteresovano uprtog negde iza ledja fotografa. Nju sam odredila po bidermajeru. Videla sam sivu haljinu sa belim prugama i grozne bordo cipele. Pošiljalac joj je na slici odsekao glavu. Sada sam sigurna da je to bio ON. Vidi, kao da mi ON poručuje, zbog čega mojoj majci nije valjao naš podrum i zašto sam svakog vikenda išao po zimnicu u Grdelicu. Vidi, kako me mamina ljubav spasla od tebe i bacila u ruke spodobi u grozno sivoj vencanoj haljini sa još groznijim bordo cipelama na neprivlačnim nogama. Vidi, i znaj da si prošla bolje nego ja...
Danas me zaustavio usred grada, tamo gde obavezno prodjem svaki dan. Bez pogleda u oči, bez pružene ruke... Samo, hoću da pričamo. Nisam dala da mi se vidi drhtaj duše, dok sam, samo na tren zastajući, okrenula lice u stranu i nastavila putem.
Znam ja o čemu on sada želi sa mnom da priča, sada kada je za mene kasno, a i za njega. Kao što znam i to da nikada od njega neću saznati odgovor na ono o čemu bih ga ja pitala...
LETEĆI MULTILEVEL
Srela sam koleginicu s fakulteta koju nisam videla, već ne mogu ni da se setim koliko dugo. Zato mi nije ni bilo čudno što se zaletela da me zagrli i izljubi, iako to nikada do tada nije činila. Starimo, pomislih, retko se vidjamo, a uvek smo bile u korektnim odnosima, lepo se ispričamo kad god se sretnemo... i mora biti da je to.
Dobro sam, odgovaram na njeno pitanje , kako si, pa uzvraćam pitanje. Koje je jedva dočekala . Ali, baš.
- OOooo, ja sam mnogo, mnogo, mnooooogo dobro, ma, superrrrrrrrrr sam, pogledaj me. Nakitila sam se magnetima, pa samo letim. Letim - naglasi ona na kraju , dok joj se osmeh širi od uveta do uveta,a rukama okićenim nakitom sa magnetima maše ispred mojih očiju.
- Nakačila sam i ja magnete, kažem , dok zavrćem rukav da joj pokažem narukvicu i vadim lanac sakriven ispod džempera, na kojem visi famozno " Cecino srce", sa dva ispala svarofski cirkona zamenjena lošom imitacijom .
- Stvaaaaaaaarno - mrmlja ona , dok joj srdačnost isparava iz osmeha, a lice dobija ozbiljni i , primećujem, malo razočarani izgled.
- Imam i lutajuće srce, i nanogicu, mindjušu sam izgubila...ma,, imam sve, samo što ja još nisam počela da letim...
- Pa ko te učlanio, već dovoljno rastužena zbog propalog bisnisa koji joj je oteo drugi tik ispred nosa,pita moja koleginica . Znaš, mogla sam ja da te učlanim, ali sad je kasno, šta ćeš, kad mi se ne da...
Imam ja puno drugarica koje se iskreno oduševe kada me vide. Naravno, koliko i ja što vidim njih. I nije mi žao što ovo nije bio jedan u nizu takvih susreta. Dok sam odlazila uz njen mlaki razočarani pozdrav, pade mi na pamet kako sam se sebi samoj slatko smejala tokom studentskih dana. Kad god bih se vraćala s fakulteta, čopor devojčica iz moje i iz okolnih ulica jurio mi je u susret, da me ljube pravo u usta. Bože, što li me sva ova deca ovoliko vole, pitala sam se, imajući u vidu činjenicu da neke od njih prvi put vidim.
Ne sećam se više kako sam ukapirala da su one samo želele da poljupcem prenesu karmin sa mojih na svoja usta.
Zaboli nas, ponekad, samo budjenje. Svest o onome što je prošlo ili nečem što nas čeka. Il ne čeka. Zaboli , tudja tuga. Ko svoja. Il boli, kad i svoja tuga boli drugog.
Kada se sve sabere, nečiji život prodje a da su mu tuge nanele bol ko bolesti i fizička bol sama. Da se izmeri, ko zna koja bol bi bila teža. I veća.
Poneka tuga nas brzo mine. Oćutimo je. Ili zaiskri suza u oku. Pa stane. Ponekad, opet, sa istom tugom ležemo i ustajemo. Danima. Sneveseli nas, smalaksa, uspori nam korak i misao. A i ne primetimo kada ode. Možda nas tek mnogo kasnije, neka nova tuga, podseti na nju. Možda je se ne setimo nikad više.
Ima i tuga koje, kada se usele u nas, traju večno. I kad ćutimo i kad se smejemo, i kad igramo i kad plačemo. Kad živimo, jedemo, pijemo, putujemo, plivamo, sanjamo...
Najteže je kada nečija tuga sa njim ode u grob.
BORDO VENČANE CIPELE NJEGOVE ŽENE
- Zamisli, OOOON ima obraza da mi se javi i da traži da priča sa mnom, posle toliko godina. OOOON ! Šta ima ON meni da kaže? Sada! Odakle mu hrabrosti, kakva prava ima na to, u ime čega?!
Gledam je bez reči, dok nervozno lupka upaljačem, koji joj i ne treba , vadeći cigaretu koju švajsuje za upravo dopušenu . Slušam, znajući da joj jedino slušalac sada i treba. Bez pitanja. Sve će, ionako, reći i sama. U jednom dahu.
- Volela sam ga svakim svojim atomom, beskrajno i nedostižno duboko, beskonačno... Bio je moje drugo ja i onaj kojeg sam sanjala ceo život uz sebe. I voleo me je, tek sada sam sigurna, apsolutno sigurna da smo jednakom snagom voleli jedno drugo. Činilo mi se da me u početku volela i njegova mama. Pozivala me na ručkove i stalno, dugo, dugo razgovarala sa mnom, o svemu. Kasno je već bilo kada sam shvatila pravi razlog njenog tolikog interesovanja za buduću snaju. Ona je, meni, zapravo tražila manu.Pa kad ju je našla ili kad je našla dovoljno njih, lako je realizovala svoj plan.
Najpre je sina ubedila da im podrum nije dovoljno adekvatan za držanje zimnice, iako je služio dobro svih prethodnih godina. Pa ju je vozio u Grdelicu svakog vikenda da tamo, sa sestrom, spremaju zimnicu. A onda su svakog vikenda morali tamo da idu kako bi doneli onoliko zimnice kolko je potrebno za sledeću nedelju.
Ja sam sedela kod kuće i čekala. Radnim danom je bio prezauzet poslom, a vikendom zimnicom. Javljao se retko, vidjali smo se još redje. Sve dok i to nije prestalo.
Njegov kršteni i naš nesudjeni kum mi je samo jednog dana javio da se Janko oženio.Ništa nisam pitala.Nikada. I nikada ga više nisam srela, mada nam se bezbroj puteva ukrštalo.
Onda sam, par meseci kasnije, dobila fotografiju u plavoj kovetri, bez imena pošiljaoca. Na njoj, on u svoj svojoj lepoti, pogleda nezainteresovano uprtog negde iza ledja fotografa. Nju sam odredila po bidermajeru. Videla sam sivu haljinu sa belim prugama i grozne bordo cipele. Pošiljalac joj je na slici odsekao glavu. Sada sam sigurna da je to bio ON. Vidi, kao da mi ON poručuje, zbog čega mojoj majci nije valjao naš podrum i zašto sam svakog vikenda išao po zimnicu u Grdelicu. Vidi, kako me mamina ljubav spasla od tebe i bacila u ruke spodobi u grozno sivoj vencanoj haljini sa još groznijim bordo cipelama na neprivlačnim nogama. Vidi, i znaj da si prošla bolje nego ja...
Danas me zaustavio usred grada, tamo gde obavezno prodjem svaki dan. Bez pogleda u oči, bez pružene ruke... Samo, hoću da pričamo. Nisam dala da mi se vidi drhtaj duše, dok sam, samo na tren zastajući, okrenula lice u stranu i nastavila putem.
Znam ja o čemu on sada želi sa mnom da priča, sada kada je za mene kasno, a i za njega. Kao što znam i to da nikada od njega neću saznati odgovor na ono o čemu bih ga ja pitala...
LETEĆI MULTILEVEL
Srela sam koleginicu s fakulteta koju nisam videla, već ne mogu ni da se setim koliko dugo. Zato mi nije ni bilo čudno što se zaletela da me zagrli i izljubi, iako to nikada do tada nije činila. Starimo, pomislih, retko se vidjamo, a uvek smo bile u korektnim odnosima, lepo se ispričamo kad god se sretnemo... i mora biti da je to.
Dobro sam, odgovaram na njeno pitanje , kako si, pa uzvraćam pitanje. Koje je jedva dočekala . Ali, baš.
- OOooo, ja sam mnogo, mnogo, mnooooogo dobro, ma, superrrrrrrrrr sam, pogledaj me. Nakitila sam se magnetima, pa samo letim. Letim - naglasi ona na kraju , dok joj se osmeh širi od uveta do uveta,a rukama okićenim nakitom sa magnetima maše ispred mojih očiju.
- Nakačila sam i ja magnete, kažem , dok zavrćem rukav da joj pokažem narukvicu i vadim lanac sakriven ispod džempera, na kojem visi famozno " Cecino srce", sa dva ispala svarofski cirkona zamenjena lošom imitacijom .
- Stvaaaaaaaarno - mrmlja ona , dok joj srdačnost isparava iz osmeha, a lice dobija ozbiljni i , primećujem, malo razočarani izgled.
- Imam i lutajuće srce, i nanogicu, mindjušu sam izgubila...ma,, imam sve, samo što ja još nisam počela da letim...
- Pa ko te učlanio, već dovoljno rastužena zbog propalog bisnisa koji joj je oteo drugi tik ispred nosa,pita moja koleginica . Znaš, mogla sam ja da te učlanim, ali sad je kasno, šta ćeš, kad mi se ne da...
Imam ja puno drugarica koje se iskreno oduševe kada me vide. Naravno, koliko i ja što vidim njih. I nije mi žao što ovo nije bio jedan u nizu takvih susreta. Dok sam odlazila uz njen mlaki razočarani pozdrav, pade mi na pamet kako sam se sebi samoj slatko smejala tokom studentskih dana. Kad god bih se vraćala s fakulteta, čopor devojčica iz moje i iz okolnih ulica jurio mi je u susret, da me ljube pravo u usta. Bože, što li me sva ova deca ovoliko vole, pitala sam se, imajući u vidu činjenicu da neke od njih prvi put vidim.
Ne sećam se više kako sam ukapirala da su one samo želele da poljupcem prenesu karmin sa mojih na svoja usta.
Нема коментара:
Постави коментар
Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.