Aleksandra Jerotijević, ikonopisac: Jer naše je samo što drugome damo

Danas svako može da se "podvižava" u svojoj kuci i porodici. Jer svi podnosimo žrtvu za nase bližnje.

Pratim ovih dana kako ljudi gledaju stare roditelje koji su na selu. Podvig je ustati rano, spremiti hranu, namesiti, pa poslati na vreme pre policijskog časa. Otici po lekove u apoteku. Sve to iziskuje vreme koje smo uzeli od sebe samih i dali drugome. A mogli smo da sedimo, pijemo kafu, čitamo knjigu i slično. 

Znači, napravili smo žrtvu. Jer naše je samo ono sto damo drugom. Nisu naše ustedjene pare i imovina. I uvek kad nesto činimo nekom drugom, to Bogu činimo. Kad cinimo bolesnom, to Bogu činimo. Kad hranimo drugoga, to Bogu činimo. 

E to nas uči Jevandjelje. 

Džaba nam i post i molitva i svi odlasci u crkvu, ako nismo pomogli najbližima, a mogli smo. 

Sta je podvig? Da se, na primer, ne posvadjamo sa roditeljima, sa mužem, sa onima sa kojima živimo u kući, iako je neko kriv ili je nešto loše uradio pa imamo puno pravo da kritikujemo i da se ljutimo. Tad treba "prevazici" sebe i precutati, ne u smislu da pustiš da te neko gazi, vec da budes miran i da ne dolivaš ulje na vatru jer tako se tek i onaj drugi smiri. Čak ga i zaboli kad vidi da ti "ne reaguješ". 

To iz iskustva znam i vidim šta se dešava kad bih tako postupila i sta se dešavalo kad sam postupala drugačije. 

E budi kadar kad je kulminacija takve situacije da ostaneš miran i pribran i da svesno to radiš jer znas posledice i jednog i drugog reagovanja. To je podvig 21. veka, a ne da se zatvoriš u sobu i molis. U sobi je lako biti "dobar". 

Ne kažem da se ne treba moliti, daleko od toga. 

Ali, najbolja molitva je hvala i blagodarnost Bogu, a ne - Bože daj mi ovo, daj mi ono.

 Treba da znamo prioritete i cilj života. Nismo na ovoj planeti da bi samo bili "konzumenti" prirodnih dobara, vec da napredujemo u duhovnom smislu. Jer ovaj život je kao jedna poluprava. Ima početak, al nema kraj. Bio vernik il ne, tako je. A smrt je samo prelazak na "drugi nivo", a kakav ce biti, zavisi od onoga sto smo sad ovde uradili.

 Trenutno živimo u takvom stanju kad nam je odlazak u crkvu zabranjen zbog naše sigurnosti. Sada je ceo svet postao jedna Velika Crkva. Sada se u svakom manastiru i crkvi, više nego inače, mole za sve nas, i time prave žrtvu za nas pred Bogom. 

To je mnogo velika stvar. I ujedno jako teška. Zamislite da vam neko kaže - molim te, pomoli se za mene. Treba stati pred ikonu i to učiniti. Nama, koji smo lenji za bilo šta, a kamoli da se molimo za drugog. A monasi i sveštenici upravo to rade. Zato nas crkva uči da Gospod ispunjava svaku molitvu koja je uzneta u dvoje. 

Drugi je naše spasenje. 

To treba da naučimo, ako vec nismo. I ako mi pogledamo drugoga, i Gospod će nas "pogledati".

Pročitajte i: 

Značaj molitve u našem životu