Niški merak: Semački voz se "primio" u Beču

Svaki posao kojim neko počne da se bavi ima specifične faze  od kojih zavisi svaka njegova nova etapa: opipavanje terena i ispitivanje tržišta, početak, razrađivanje kraće ili duže vreme i onda, više ili manje ravna linija uspeha s postepenim usponima i neminovnim svakojakim drugim pa i neželjenim oscilacijama. Kolko za opomenu i podsećanje na to da u životu ništa nije sigurno i da se ne sme spavati na lovorikama, želi li se miran san i stabilna budućnost.

Ove činjenice bila sam svesna kada sam pre dve godine, prilikom posete Beču, slučajno saznala da je neki naš čovek, Zaplanjac i konobar po zanimanju, posle samo nekoliko godina rada u Austriji odlučio da otvori bečku kafanu s niškim specijalitetima kao osnovom ponude.



                                Niški merak Marzstrasse 29, blizu Burggasse,  zadnja pošta Beč


Pošto je ispekao ugostiteljski zanat, najpre u Nišu, a zatim nekoliko godina i u Beču, Jugoslav Zlatković iz sela Semče upustio se u ovu kafansku avanturu sa namerom da u sredini koja je odavno već prezasićena ponudom raznoraznih svetskih specijaliteta, od domaćih (gde je bečka šnicla naravno neprevaziđena, uz neizostavnu kobasicu), preko girosa,  čuvenog bavarskog lebakesa ili mesne vekne, do falafela i čili kon karnea, prokrči mesto našim ćevapima, pljeskavicama, ražnjićima, Karađorđevoj šnicili, Semačkom vozu, ali i prebrancu, sarmi, suvim paprikama punjenim kupusom ili puzderkama, domaćoj čorbi, škembićima...



                                                                                             Jugoslav Zlatković

Samo dve godine posle otvaranja Kafane Niški merak u Beču, imala sam prilike da se uverim da je u toj nameri u potpunosti uspeo. Ovog puta poseta je bila namerna i planirana,  s tim što sam, priznajem, očekivala već i Merak 2 ili bar njegovu najavu. Za šta, ruku na srce, postoje svi merljivi argumenti i opipiljive osnove.

No, gazda Juga, kako ga "naši" oslovljavaju, ima sasvim drugačije viđenje ove teme koju sam na samom početku našeg razgovora nametnula.

- Ne mogu da se požalim, naravno, jer sam izuzetno zadovoljan kako je teklo probijanje Niškog meraka na ovom izuzetno zahtevnom tržištu - kaže, dok mu iz čitavog stava izbija sigurnost koju očigledno nameće svest o tome da su razbijene sve one barijere koje mogu da ometu realizaciju zacrtanih ciljeva i nametnu nespokoj skopčan sa strahom od sutrašnjice - Od početka smo se rukovodili devizom da je najisplativije na duže staze nametnuti se kvalitetnom ponudom,  a ima li se u vidu da su naše cene za 20 do 30 odsto niže od ovde važećih cena, sasvim je jasno zašto se ovde redovno traži mesto više i zašto su, pored naših ljudi, sve češće ovde gosti pripadnici svih naroda, sa svih kontinenata. Nedavno smo, recimo, imali svakodnevno i za sva tri obroka za goste naše ljude koji su na povratku iz Srbije u Švajcarsku, u kojoj žive i rade, zastali nekoliko dana u Beču i posle prvog obroka u Meraku nisu ni poželeli da promene lokal.

U toku našeg razgovora u restoranu smo, pored srpskog koji je dominirao, čuli i nemački, romski, makedonski jezik, a iza nas, u  šopskoj salati i ogromnom ovalu prepunom roštilja - Semačkom vozu, uživao je par Afrikanaca.




- Nismo se mnogo bavili marketingom u klasičnom vidu - napominje Juga - upravo stoga što smo se opredelili da naša osnovna reklama bude kvalitet i preporuka od usta do usta, od zadovoljnih mušterija. Dešava se, stoga, da neko od "naših"  dovede svoje prijatelje ili kolege ili naruči ketering prilikom neke proslave i da zatim oni kojima se dopalo nešto iz naše ponude postanu naši redovni gosti. Koji onda preporuče to "svojima" ili ih dovedu pa i među njima steknemo ljubitelje srpskog roštilja ili sarme.

A pomenuti Merak 2, za koji i te kako ima argumenata?

Situacija je takva da, mada ima potrebe i kapaciteta za najmanje još jedan restoran, trenutno nije moguće planirati na duge staze. Sve zavisi od sina, objašnjava Juga - opredeli li se da nastavi karijeru fudbalera, nije isključeno da jednog dana stavi ključ u bravu i vrati se u svoje rodno Semče, a ukoliko naslednik izabere da nastavi očevim putem, ima dana i za razmišljanje i o lancu restorana, što da ne.

 Uostalom, Beč je toliko velik grad i toliko vapi za kvalitetnim zalogajem - vidi se to na svakom koraku, po tome što se čeka i red ispred dobrih restorana, po tome koliko se ljudi umesto kod kuće, kako se kod nas podrazumeva, hrani u restoranima.



          Nije isključeno da ćete i vi, posetite li Niški merak, dobiti personalizovanu Karađorđevu šniclu - moja je s nazivom rodnog mi mesta



Moja domaćica i vodič u Beču, koja mi je i otkrila Niški merak, Žaklina Petrović

Ima u belom svetu jako, jako uspešnih ljudi, industrijalaca, bogataša, multimilionera. Imena mnogih upisana su velikim slovima na privrednoj, turističkoj i kulturnoj mapi sveta. I pišemo o njima, ponekad slučajno ih sretnuvši, ponekad namerno i sa ciljem. No, istovremeno nam je jasno da je reč o jako malom procentu takvih i da su njihovi uspesi na granici mita i nedostižnosti.



                                                                           Ima li mesta

Jugoslav Zlatković je osoba iz neke druge priče: onaj, koji može biti putokaz svima onima koji tragaju za svojim mestom u svakodnevici na bilo kojem svetskom meridijanu. Sasvim običan momak iz obližnjeg sokaka, koji se u svet uputio ne trbuhom za kruhom, koji je imao i na svojoj grudi, već za boljim životom za sebe i za svoju porodicu. Koji se nije zaletao u velike poduhvate, rizikujući da spiska i ono što je s teškom mukom stekao. Koji je, zapravo, načinio jedan mali, a ipak i jako veliki iskorak iz svoje profesije, prihvatajući sve rizike koje samostalno bavljenje biznisom nosi.

Нема коментара

Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.

Follow by Email