Preporuka Stane Šehalić za čitanje: Loctor Arianus - Ono što stvarnost skriva



Zbirka gotskih novela Loctor Arianus Aleksandra Stamenkovića


Knjiga novela Loctor Arianus u pripovedačkoj tradiciji crnog romantizma ispisuje mračnu hroniku savremenih događaja i odnosa, čiji ukleti protagonisti pronalaze svoje mesto u večnosti među posadnicima broda prokletih, koji iz zaumlja pristaje u luke našeg vremena, da ih ukrca za plovidbu prema Piriflegetontu, ognjenoj reci Pakla. Izvedena iz iskustva proživljavanja nekoliko uzastopnih društvenih epoha u njihovim tektonskim sudarima sa kataklimzmičnim posledicama, ta hronika sveprožimajućeg crnila propušta kroz deset povezanih novela defile najrazličitijih likova, čije konačno mesto nije moralo biti na  brodu prokletih, no, za većinu njih upravo tamo jeste.




Svojim značenjem, Loctor Arianus  je, u stvari, otvoreni roman u kojem su poglavlja manje-više nezavisne, samostojeće novele. Takav postupak poduprt je i hronološkim redom nastajanja novela, što nije beznačajno, jer, prema rečima autora, jasno vodi od ideje o kripto-satanizmu i veštičarenju, preko svih onih momenata propovedanja očaja i beznađa, lakoumnog bluda, brutalne oholosti, demonskog deteta, naci-sadizma, paklenih vizija, mutirajućih nakaza, demonskih legiona podnebesja, ka konačnoj, dakle poentirajućoj ideji egzorcizma, iza kojeg zlo nastavlja svojim korakom od sedam milja sve do sudnjeg dana.


U ovoj zbirci oživljava naličje perioda sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih, na koji mnogi gledaju kao na mitsko doba sa svim pripadajućim legendama. U njemu autor pronalazi i vešto prikazuje slike izvitoperene stvarnosti, svet zaumnog nekih od nas razbijenih o hridi života: Miloš Gvozdenović i njegova devojka Medina, propovednici nesreće, beznađa i suicida; Aleksej Viteški, lakoumni bludnik; Ivana Božanski, ohola lepotica koja bezdušno unižava siromašnog, ružnog dečaka; demonsko dete Aneta i  mračni ubica Pastir stršljenova; Her General - Nacirektor, impotentni perverznjak i morbidni sadista; Brajan Džons iz Rolingstonsa, koji se javlja kao moderni Vergilije; nakaza sa mansarde, maloumna devojčica Marina; doktor Egereši i bliznakinje Milana i Vilana Vrbeta, stanodavac Suvonjavko i Vilanin muž, Nacigovno, pasivni pederast i neonacista... Neprevedno bi bilo izostaviti bilo koji lik jer su svi kompleksni, ubedljivi i snažni u svojim sudarima sa životom: Sara, koja opustoši dušu Arsenija Kolonića dovodeći ga do psihičke i socijalne propasti; Ksenija, nefilim pojava u liku medijatorke seminara iz etike; Nadica i Hunt; Vaska i Stanke, introvertni patnik morbidne mašte, koji sagori u svojoj ljubavi za ceo život; Pripovedač, Kum, Radul Šerbanović, otac Marko, Bedrija, Sanija i Kleopatra (ključni ženski lik poslednje priče).

Te dramatične decenije, kroz koje su savremenici proživeli  čitave epohe (za koje su čovečanstvu bili potrebni vekovi) i gde su čitavi naraštaji postajali svedoci neizbežnih sudara socijalnih i istorijskih epoha, te kataklizmičnih promena kao njihovih posledica. Sve to je moralo da ima zlo naličje kao svoju prirodnu posledicu. To naličje, snažno i ubedljivo, kombinovanjem stvarnog i irealnog, raskošnom rečenicom, u kojoj ima i brutalnog realizma, i funkcionalnih vulgarnosti, ali i briljantnih duhovitih pasaža, slika Aleksandar Stamenković, maestralno uvlačeći čitaoca u narativni okvir koji razbija uobičajene forme pripovedanja.


Strukura novela obuhvata sve slojeve i probleme društva koje se po univerzalnoj formuli vrte oko moći, nasilja i poroka. Njegovi likovi su kombinacija stvarnog i fikcije, zaglavljeni u međuprostoru koji prepoznajemo, ali ga, uglavnom svesno, ili, ređe, nesvesno, što će reći, zbog racionalnog ili iracionalnog straha, previđamo i potiskujemo.


U maniru klasične novele koja je, još od srednjeg veka struktuirana na naglom, neočekivanom obrtu, sa strukturom fabule bližoj dramskoj nego li pripovedačkoj, autor svojom osobenom pripovedačkom veštinom, načinom tematizovanja svojih junaka, živopisnim opisima mesta i vremena radnje i visprenošću zapažanja detalja, čitaoca drži u napetoj pažnji povećavajući, istovremeno, osećaj uverljivosti i neočekivanosti. Iako virtuozno gradi likove i zapliće priče vodeći ih kroz lavirinte dramatičnih izazova i iskušenja, Stamenković  nijednog momenta ne podilazi čitaocu naviknutom na pitkije sadržaje. Njegove priče su „sekira za zamrzlo more u nama“. One (raz)otkrivaju -što bi, inače, trebalo da bude suština književnog dela - ono što stvarnost skriva. A takvih danas nema mnogo.


Нема коментара

Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.

Follow by Email