DETE MI NAĐE MIR, A NEMIR OSTA MENI

“Izašla sam iz kuće, narekoh se, kolko da proluftiram glavu. Da napravim jedan krug pa da se vraćam, čeka me brdo poslova, a meni se i ne mili da počinjem. Ma ni do šetnje mi nije, a mesto me već davno ne drži.


Ne znam koje je  vreme ovo došlo, niti dokle ćemo, ovakvi, da stignemo. Ne zna se, bre, ni za kakav red, nit se zna šta je šta, nit ko je ko.

U moje vreme se znalo, ideš u školu, završiš, ako imaš vezu počneš odmah da radiš, ako nemaš, malo pričekaš. Posekiraš se, pa i na tebe dodje red. Ako nemaš momka, prošetaš malo kroz grad, na korzou odgledaš ko tebe gleda il ko ti se svidja,  pokažeš drugarici koga bi, pa ako baš i ne bude on, bude neko sličan. Ili sasvim drugačiji, ali se, uglavnom, nadje. Za svaku vreću ima zakrpa.
Ovo sad, da ne poveruješ. Nit da shvatiš, mislim, ako si normalan. Deca posao mogu samo da sanjaju, a i kad ga nadju, kod privatnika, gde bi drugde, žale što su ga našli. Il trpe, ako moraju, pa traže gde će što pre da uteknu. Il pak mora sam da ga teraš da digne ruke, bolje da ga sam lebom raniš, nego da mu svaki dan kupuješ tablete za glavu.
A već da se udaju i žene, od toga pa tek nema ništa. Muškarci, ono što vredi, to se pogubilo pa ni sa sobom ne zna šta će. Kažu, da bi imao devojku, mora da imaš pare, kola, da voziš, izvodiš, plaćaš… A devojke,  ove što vrede, ne mislim ni na silikonke ni na sponzoruše, njih pa niko ne može nigde  ni da vidi. Ne znaju da se  nameću, nemaju čime da se izdvoje u tom svetu šminke i garderobe, veštačkih noktiju i usana, grudi koje njihove drugarice dobijaju već za 18. rodjendan…  Mislim, imaju čime, ali ono što njih odlikuje nije na ceni.
Ovo moje starije  broji godine od kako završi fakuktet, nema nijedan radni dan, a već prevalilo 35.-tu, momka nikad nije imalo, na more smo je odveli pred polazak u školu, a da joj moj brat ne plati vozački za 18. rodjendan, ni kola ne bi znalo da vozi. Nije najlepša, ne mogu da kažem, ali ne izgleda loše, vredna je, pametna, društvo je voli, ume da kuva, sama sebi šije… Zalud. Sama, bez posla, neke drugarice joj se udale, neke otišle, nema sa kim ni da prošeta, da kafu popije kad joj se mi smučimo.
A mladje, da i ne pričam. Kad završi srednju školu, reče, ajd da upišem višu dok ne nadjem posao.Završi  višu, al poso ne nadje. Da nije drgastora i pijačnih tezgi  leti, ni ono ne bi znalo šta je svoj dinar. Poslednji put kad je radila, svaki dan se, kad dodje kući, zatvori u sobu, kao, odmara, a ja vidim posle da je plakala.
Kako i da neće, kad po deset sati dnevno stoji uz kasu, ne sme ni da mrdne. Gazdarica prigovara i kad joj naidje neko poznat, pa zastane da razmene koju reč. A gazda se očeše o nju, svaki put kad mu nešto oko kase zatreba. Uveče, kad ode po pazar, nudi se da je vozi, poziva na piće.
Vidim ja u čemu je stvar pa jednog dana odem u dragstor. Još mi nije odgovorila na pitanje kako si, a gazdarica će, iz ugla, šta Vam treba. Ništa meni ne treba, rekoh čim videh koliko je sati, ja sam njena majka i ona od sutra više ne radi ovde.
Od malena je volela crkvu. Nije prošao praznik a da ona ne ode, čak i kad nismo imali ovu, novu crkvu u komšiluku. S godinama, sve je više zanimala vera, počela je i u kući da uvodi nova pravila oko slave i praznika.  Slava se slavi kako pop kaže, il se ne slavi nikako, rekla bi mi kad ne prihvatim neku njenu novinu.
Obilazila je crkve i manastire, kad god je imala prilike. I dolazila otud sva ushićena, puna utisaka. S  nekim posebnim izrazom lica, ozarenija, produhovljenija.
Zašto me nije začudilo kad reče da želi u manastir?  Kad  devojka postane već žena, a nema slamku koja bi je držala za ovaj svet, sve suroviji, otudjeniji, siromašniji, šta drugo da očekujete? Ni o nju se momci nisu otimali, o ljubavi je čitala samo u romanima.
Kaže mi komšika, vidim ja spremila se da me povredi, pa i ove do vas sede još, al ne odoše u manastir, a ja ne znam šta da joj odgovorim. Mislim se, i tvoje unuke još sede, i one se bliže tridesetoj, al neću da joj stajem na muku ko ona meni. Sama će da shvati, nek prodje još koja godina.
A dete mi, konačno, srećno. Našla je svoj mir, u manastiru negde u Crnoj Gori, od kad me zove da je posetim, al još, nekako, ne mogu. Sve mi se, još, čini da je otišla na put i da će koliko sutra da se vrati. Ako odem, znaću da je tamo otišla zauvek. “

Нема коментара

Volela bih da razmenimo mišljenja na ovu temu. Hvala.

Follow by Email